(HORIZONT): Beogradski hanovi - na raskršću kultura i u 19. veku

U Beogradu pre više od sto pedeset godina i nije bilo kafana u današnjem smislu te reči. Bilo je nekoliko malih, skrivenih, u koje nije mogao ni da uđe nepoznati posetilac. To su više bile prostorije gde su se okupljali ozbiljniji ljudi radi trgovačkih dogovora, sklapali su se trgovački poslovi na veliko. Služila se samo kava, a kad bi se zaključio neki veći posao, pred podne, popio bi se i neki gutljaj anasonlije ili gorke pelenjače. Čim bi se spustio prvi mrak gosti bi se razilazili i kafane bi se zatvarale.

Mesto poslovnih sastanaka

Postojale su i dve "evropske" kafane: staro zdanje koje se zvalo "Kod jelena", a bilo je preko puta Saborne crkve, i kafana "Kod Krune" u zgradi gde je neko vreme posle Drugog svetskog rata bio Gradski odbor u Uzun-Mirkovoj ulici (ova zgrada i danas postoji, a u njoj je posle rata održano i poznato suđenje Draži Mihailoviću). U ovim kafanama su priređivani balovi, a bogat svet je održavao i svadbe. Povremeno je svraćao i knez Mihailo, a služile su i kao hoteli za strane goste.

Turci su imali svoje kafanice na vidnim mestima. Obično su imale neku vrstu terasice, odnosno doksate i zvali su ih "ćoške", gde su mogli da se nameste i da posmatraju prolaznike, a ponekad i da začikavaju ponekog Srbina. U centru grada je bila jedna bolja turska kafana, ali je bila mala. I ona je bila u Uzun-Mirkovoj ulici pored kuće Tome Vučića-Perišića, koja se nalazila na travnjaku kod Kalemegdana, na mestu gde su se donedavno okretali trolejbusi. Ova ulica je bila deo nekadašnjeg carigradskog druma i bila je veoma prometna. Kafana se zvala "Kod Gušanca" i tu su se okupljali viđeniji Turci.

U to vreme nije bilo ni hotela u današnjem smislu. Onda su to bili hanovi, gde je odsedao svet koji je dolazio ili prolazio kroz Beograd, koji je kao krajnja tačka Otomanskog carstva bio važan trgovački centar i preko njega se obavljala sva trgovina sa Evropom. U to vreme su postojali mnogi hanovi: "Pelivanov han" na uglu Knez Mihailove ulice i Ulice kralja Petra, gde je danas picerija "Snežana", zatim "Turski han" u Vasinoj ulici gde je kasnije bio hotel "Imperijal"; treći je bio možda i najveći, a podignut je na mestu gde je do Drugog svetskog rata bila poznata kafana "Kolarac", ispred same Stambol kapije na današnjem Trgu republike. Četvrti han je bio u Pop-Lukinoj ulici ispod današnjeg prilaza Brankovom mostu i zvao se "Dalačurin han". Peti je bio na mestu gde je danas zgrada hotela "Bristol" i najpre se zvao "Kovačevića han", a kasnije "Paranosov han".

Hanovi su bile prostrane zgrade sa više odeljenja za dnevno boravljanje, prenoćište i za sklanjanje kola, stoke i esnapa. Obično su zidani tako da su zgrade zatvarale prostrano dvorište u koje bi se uvozila kola sa robom i između njih palile vatre, pored kojih bi sluge dremale i čuvale esnap. Odeljenja gde su boravili trgovci iz zapadnih krajeva su imala stolove i stolice, a za one sa juga i istoka postavljani su minderluci i asure. Za rabadžije je bilo samo ognjište u sredini i oko njega tronošci za sedenje.

Bosanske sevdalinke

U najlepšem delu hana su se duž zidova pružali meki i udobni minderluci, prostrana šiljteta, gde su sedeli bosanski begovi, spahije i bogati trgovci sa prekrštenim nogama i dugim čibucima u ustima. U jednom uglu tog odeljenja je visila velika kesa od mešine, puna isečenog duvana, a iznad nje čitava gomila čibuka od drveta i svaki gost je pri ulasku uzimao čibuk, punio lulu i prilazio ognjištu da pripali čibuk žiškom, a potom bi ćutke prilazio šiljtetu, izuo jemenije i sedao, savivši noge podase.

U odeljenju aščije je stajao na sredini veliki mangal, uvek pun žara od drvenog ćumura, za kuvanje kave i podgrevanje jela. U tendžeri je bila ovčetina sa pilavom ogrezlim u loju, a u sahanima janija ili kapama. U tavama su krčkali škembići sa crevcima. Bile su tu i pune sinije mešanog testa, penjerlije i simiti, a u tasovima razni bureci i za mezeluk sušene takuše. Kava se pekla ceo dan, a služilo se slatko, najviše od ruža, takozvano "đul-slatko".

U hanu je postojao i berberin, koji je mlađima doterivao bradu i brkove, a starijima brijao teme i samo ostavljao dug perčin, koji je obavijao oko temena ispod čalme. O muslimanskim praznicima je bilo i svirke u sedefli tamburicu i daire, sa zaturenim fesom na potiljku i "dertli" raspoloženju. Kad bi uveče zamukla mujezinova pesma sa minareta, započinjalo je pravo orijentalno orgijanje uz šarkiju praćenu dairima i igrom čočeka. Bilo je i lepih pesama, kao na primer "Što no mi se Travnik zamaglio", i mnogih drugih bosanskih sevdalinki.

Tako je nekada bilo ugostiteljstvo našega grada. Vremenom je toga mnogo zaboravljeno zajedno sa nestankom istočnjačkih hanova i običaja.

(hronika Nikole Trajkovića)

poziv na pretplatu na časopis na http://www.casopishorizont.com/