Milica Đukić, direktor filijale Čačanske banke u Valjevu – predvodnik “kluba najmlađih direktora banaka u Srbiji”

Milica Đukić je mlada i vesela devojka, koja definitivno razbija predrasudu o uspešnim poslovnim ženama, kao krutim, ponekad arogantnim i neprilagodljivim. Iako iza sebe ima zavidnu karijeru, koja je nedavno krunisana njenim postavljanjem na mesto direktora filijale „Čačanske banke“ u Valjevu, čime je ušla i u krug najmlađih direktora banaka u Srbiji, Milica Đukić se slepo rukovodi maksimom „u zlu se ne pokudi, u dobru se ne ponesi“.

Dok sa entuzijazmom devojčice lagano ulazi u našu redakciju, u letnjoj lepršavoj haljinici, više podseća na studentkinju nego na direktorku banke.

- Pa i jesam studenkinja – smeje se Milica. – Upravo idem sa ispita. Ostalo mi je još osam ispita do diplome Pravnog fakulteta. Ekonomiju sam već završila, pre tri godine, ali pustoj ambiciji nikad kraja. Ne znam smem li i da kažem šta sam sebi sledeće zacrtala. Iako i meni to sada izgleda samo kao fenomenalna ideja, nadam se da ću jednog dana postati advokat specijalizovan za finansije.

Životni put Milice Đukić počeo je, inače, pre 34 godine u Valjevu ili u njenom stilu – „zlatnom predgrađu Beograda“. Ne krije da je bila tatina i mamina mezimica i sjajna učenica, koja je bila ubeđena da joj se smeši „lepa“ karijera hemičara. Ipak, životni planovi su se veoma rano poremetili i čini se da je u prvom trenutku nepripremljena ušla u bitku, ne sa životom, već sa samom sobom.

- Rano sam se zaljubila, tako da sam, već posle prve godine Hemijskog fakulteta, odlučila sam da se udam i bilo mi je jasno da ne mogu studirati iz Valjeva. Smišljeno sam se odrekla fakulteta koji sam volela zbog ljubavi – počinje priču Milica Đukić.

Pokušavala je paralelno da bude i dobra supruga i dobra sebi, ali je na novom putu, koji je započela upisom na Pravni fakultet u Beogradu, posle uspešnog „prvog poluvremena“, nastao prekid, dolaskom na svet prvog sina Veljka.

- Posle udaje upisala sam Pravni fakultet, jer sam mogla da ga studiram iz Valjeva, gde smo Goran i ja živeli. Bilo je to 1994. godine. Ali, na trećoj godini dobila sam dete. Naravno da sam mu se izuetno obradovala, ali je tada nastao i period velikog gubitka volje i preispitivanja sebe i svojih postupaka. Nisam mogla da se prepoznam. Počela sam da razmišljam šta dalje i htela sam da počnem da radim.

Onda je na zaprepašćenje svih odlučila da „pobaca šerpice i lonce“ i da upiše Fakultet za uslužni biznis u Novom Sadu.

- Bila mi je potrebna promena i to sam osetila. Putovala sam iz Valjeva za Novi Sad svakodnevno. Rešila sam da završim fakultet i napokon počnem da radim. Mnogo su mi pomogli i roditelji, jer drugačije ne bih ni mogla da se organizujem. U tom periodu rodila sam i drugo dete, ali nisam odustajala – objašnjava Milica Đukić i kroz gorku šalu kaže da je, u toj opštoj jurnjavi, prilično zapostavila muža, tako da je sada sama.

U novonastaloj situaciji, radila je jedno vreme u Beogradu, kao savetnik u Privrednoj komori Srbije, a potom se odlučila da se sa poslom vrati u Valjevo. Svakodnevno putovanje na relaciji Valjevo-Beograd-Valjevo je bilo prenaporno.

- Lakše mi je bilo i zbog sebe i zbog dece. „Baka servis“ mi je uvek pri ruci, tako da znam kome ostavljam decu kada odem na posao.

Teško je drži mesto, tako da priznaje da joj je Valjevo ponekad malo, pa često „skokne“ do Beograda da odgleda neku pozorišnu predstavu ili odsluša neki dobar koncert. Voli povremeno da pobegne i na neku od planina koje okružuju Valjevo, ali najviše ipak uživa uz dobru knjigu. Kao i u životu, „ne drži“ je jedna stvar. Čita sve. I – radi sve.

- Normalno da sam sada i domaćica. Kuvam, čistim i radim sve što rade i druge žene. Naravno da mi roditelji pomažu, ali ne mogu ni oni sve. Pa, svako jutro preko zime, pre nego što krenem na posao, u iščekivanju davno obećane gasifikacije, ložim kotao. I, verovali ili ne, sama cepam drva – završava Milica Đukić.