Žan Mark Tonti, regionalni menadžer kompanije Visa International za jugoistočnu Evropu - Putnik

Bar polovinu godine Žan Mark Tonti provede „na točkovima“. Delom, njegov posao je takav. Tonti je zadužen za “plasman” platnih kartica u jugoistočnu Evropu. Iako na nekim od tih tržišta platne kartice nisu nepoznanica, u odnosu na razvijene zemlje, prostora za porast broja “kliejnata” ima koliko hoćete.

Ali, ko Tontija, makar i površno, poznaje, zna da u njegovom „wayfarer life style“ ima i puno uživanja.

„Zbog posla putujem u mesta u koja verovatno nikad ne bih privatno došao, ali sa druge strane, zbog putovanja često propustim nečiji rođendan, neku žurku, koncert...“. Tonti nema porodicu tako da mu na „odsustvu“ zameraju samo prijatelji. „Prijatelji mogu da budu veoma zahtevni. Ali, mnogima je teško da razumeju takav životni stil“. Ne voli hotele, aerodrome, avione.

„Kad putujem poslovno uvek spavam u hotelima gde su smešteni poslovni ljudi. Ti hoteli su svuda isti i, za moj ukus, sterilni“.

Mnogo više od biznismena, Tonti voli da se druži sa „običnim“ ljudima u zemljama u kojima putuje – lokalnim stanovništvom, studentima, „backpacker“. Kad putuje privatno, kaže, nikad ne odseda u hotelima za poslovni svet. „Radije izlazim u lokalne restorane umesto da ostanem u hotelu. Uvek zamolim nekog od domaćina da me provede kroz grad. Dosta putujem i dosta sam povezan sa ljudima. Želim da razumem društva u kojima žive“.

Da li je u tome uspeo?
„Mislim da jesam. Pričao sam sa puno ljudi iz različitih zemalja – iz Hrvatske, Srbije, sa Kosova, tako da sam sa različitih stanovišta slušao o istim problemima. Ali, da bi ste u potpunosti razumeli Balkan, mislim da morate da budete sa Balkana. Dolazim iz zemlje u kojoj žive međusobno veoma različiti ljudi, u kojoj se govore četiri potpuno različita jezika i gde postoje dve religije. U Švajcarskoj smo, ipak, uspeli da naučimo da živimo jedni uz druge“. Kaže da ne voli da izlazi po klubovima. Umesto toga, voli da sedi po restoranima i kafićima. Ipak, na Exit-u je bio tri puta, od toga samo jednom „službeno“, kad je Viza bila jedan od sponzora.

Želja mu je da ode na neki od muzičkih festivala u Britaniji. Inače, voli da sluša „brit pop“. „Problem sa festivalima u Britaniji je što bih morao da provedem sate da bih kupio karte. Redovi za karte su predugački, ako probam da zovem telefonom, linije su zauzete, a kupovina karata preko interneta je takođe mukotrpna, jer sajtovi često ‘padaju’. Drugi problem je što na tim festivalima obično pada kiša“

Ni privatno ništa manje ne putuje.
„Volim avanture. Putovao sam po južnoj Americi, Australiji, Egiptu. Volim da putujem tamo gde mogu da se odmaram pored mora, ali i gde ima nešto da se doživi. Volim snoubording, planinarenje“. Poslednji odmor naš gost je proveo u Peruu, na „trackingu“ do grada Maču Pikču. Neočekivano, ali Tonti planinari uprkos tome što se plaši visine. Uz to, dok se peo na Maču Pikču bolovao je od visinske bolesti. Jedna od stvari o kojoj stalno govori kad priča o svojim putovanjima po istoku Evrope je i širokogrudost lokalnog stanovništva. Beograd je, kaže, jedan od gradova koji prednjači po gostoljubivosti. To je posebno tačno kad su u pitaju stranci, prema kojima Beograđani, neočekivano, kao da gaje neko posebno poštovanje: biti stranac je kvalitet sam po sebi, a biti u društvu nekog od njih posebna je privilegija.

Tonti ima 39 godina. Rođen je u Lozani, u Švajcarskoj. Kompaniji Viza je lojalan već 14 godina. “Želeo sam da radim u internacionalnoj kompaniji. Viza je kosmopolitska kompanija koja je odgovarala mojim željama, a i moj profil je njima odgovarao. Uvek sam se osećao prijatno u istočnoj Evropi. Studirao samu u Rusiji, a nema evropske zemlje koja je „istočnije“ od Rusije. Oni se dosta razlikuju od stanovnika zapadne Evrope. Večito su u potrazi sa „dušom“. Mnogo više rade na sebi. Uostalom, čini mi se da su takvi svi Sloveni“

Tonti je studirao Ruski jezik i kulturu. Za sebe kaže da je čovek „evropskog profila“. Govori šest jezika – francuski, nemački, italijanski, ruski, engleski i španski. Tom spisku bi slobodno mogao da doda i balkanske jezike.
„Srpski govorim dovoljno dobro da mogu da se sporazumevam sa taksistima. Oni su „eksperti“ za sve i vrlo često, dok me voze, neprekidno pričaju. Pošto nisam od onih koji mogu da se slažu sa svim što čuju, ponekad volim da im odgovorim i kažem svoje mišljenje“, kaže Tonti.

Kaže da je još mlad da bi se odrekao „terenskog“ posla, iako je uveren da će se to jednom desiti.
„Uvek sam radio sa bankama. Ali, ne verujem da je moguće provesti celu karijeru „u prvim redovima“. Osim, ako neko nije „prodavac ovisnik“. Ja sam za sada zadovoljan, ali mislim da ću vremenom preći na neki malo mirniji i odgovorniji posao“. Prvi posao posle studija dobio je u Švajcarskoj. Tamo je radio kao profesor. Danas živi u Londonu, ali njegova majka i dalje ima imovinu u Lozani. Kaže da ne zna da li će tamo ikada da se vrati da živi. U početku, kad se zaposlio u Vizi, radio je kao „tester“.

Posao mu je bio da putuje istočnoevropskim gradovima i da testira bankomate i druge uređaje.
„Prvi posao mi je bio u Pragu, gde smo testirali ulične ATM mašine. U to vreme, početkom devedesetih, u Pragu je bilo 14 bankomata. Ja sam išao jednog do drugog bankomata sa tridesetak probnih kartica i testirao ih da li rade. Uvek je iza mene bilo puno sumnjičavih ljudi koji su se čudili šta ja to radim“.

Odmah nakon toga prvi put je bio u Beogradu.
„Bio sam u poseti Beogradskoj banci. Bilo je deset sati pre podne, i oko pola sata smo pričali o ozbiljnim istorijskim stvarima – istoriji, događajima u Kosovu Polju krajem osamdesetih i drugo. Bilo je veoma interesantno. A onda je, oko pola jedanest, stigla šljivovica. Ne volim da pijem jaka pića, nisam to voleo ni onda, ali tada sam osećao da moram da popijem“.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu