Na Zakon o restituciji čekalo se više od šest i po decenija

Republika Srbija je bila jedna od poslednjih bivših komunističkih zemalja koje su donele Zakon o restituciji i vraćanju imovine. Kada je reč o njegovom sprovođenju, još su to samo pionirski koraci, ocenjuje za "Dnevnik" novinar, publicista i književnik Branislav Gulan, koji je nedavno objavio novu knjigu "Sudbina oduzete imovine".

- Od njega se očekuje da spreči nove špekulacije, odnosno prodaju imovine koja već ima vlasnike – ocenjuje Gulan.

Oko 140.000 vlasnika i naslednika traži od države da im se vrati imovina oteta posle Drugog svetskog rata. Osnovni model na kojem se zasniva Zakon o restituciji je vraćanje oduzete imovine u onim slučajevima gde je to moguće. To je najpravičniji i ujedno najjeftiniji način da se obeštete pravi vlasnici. Osim troškova, državu od tog obimnog posla očekuju i brojne koristi, iako je on veoma komplikovan i podrazumeva zadovoljenje istorijskih prava izvornih vlasnika. To je poduhvat od velikog političkog i državnog značaja jer će se tako konačno urediti zemljišne knjige i pojasniti vlasnički odnosi, što su ključni zahtevi stranih investitora.

Naš sagovornik objašnjava da je Zakonom o agrarnoj reformi iz 1945. godine Srpskoj pravoslavnoj crkvi oduzeto oko 70.000 ha plodne zemlje i šuma. Crkve su po tom zakonu mogle imati samo po 10 ha zemlje i šume, a crkve i manastiri od izuzetne istorijske važnosti po 30 ha. Zakonom o nacionalizaciji iz 1958. godine crkvena imovina ponovo je došla pod udar.

- Naime, tada je Srpska pravoslavna crkva ostala bez 1.181 zgrade. One su do tada uglavnom služile za smeštaj sveštenika i njihovih porodica ili kao poslovni prostor. U Beogradu je praktično nacionalizovano sve osim zgrade Patrijaršije. I za povraćaj te imovine donet je zakon čije je sprovođenje u toku. Crkvenim pregovaračima, sve vlasti, pa i predsednik Srbije, 2013. godine obećavale su vraćanje imovine. Imovinu očekuju sve verske zajednice na teritoriji nekadašnje Jugoslavije i Srbije. Ali, i to za sada ide puževim korakom - kaže Gulan.

Po podacima koje je godinama sakupljao, Gulan beleži da je samo u Vojvodini posle Drugog svetskog rata ukupno nacionalizovano 668.412 ha poljoprivrednog zemljišta od 87.000 vlasnika. Najviše je oteto od Podunavskih Švaba, i to 389.250 ha, od 1.193 veleposednika je oduzeto 84.000 ha, od crkava 34.522, od nezemljoradnika 42.000, a od takozvanih neprijatelja, kojima je imovina konfiskovana po presudi, 22.951 ha.

- Za sada, najteža sudbina je u zadrugarstvu jer se u toj oblasti najmanje odmaklo u vraćanju imovine i donošenju zakona. Već tri decenije se obećava vraćanje oduzete zadružne imovine, više od 200.000 ha zemlje i nekoliko hiljada zgrada. Samo u Vojvodini zadruge trenutno imaju oko 75.000 ha takozvanih zadružnih njiva. Međutim, zadrugari tvrde da je njihovih oranica mnogo više jer su neka poljoprivredna preduzeća zadružnu imovinu prodavala kao društvenu. Iako zadružna imovina ima titulara, oni koji su do nje lako dolazili svesno su je i prodavali da bi olako došli do bogatstva. Na kraju 2015. godine zadrugari čekaju političku volju partijske oligarhije da donese odluku o vraćanju imovine, ali i novi Zakon o zadrugama – navodi Gulan, dodajući da će, po proceni analitičara, proces restitucije trajati između 10 i 20 godina.