(Ekonomist) Koliko košta top menadžer u Srbiji? - Najskuplji u regionu

Portfolio menadžer, najtraženija poslovna „faca“ u poslednje vreme, na kraju meseca (u proseku) primi nekoliko hiljada evra. Deficitarnost stručnjaka ovog profila, uz strogu „kvaku“ u zakonu da bez portfolio menadžera nema registrovanja penzionog i investicionog fonda, načinila je od ovih ljudi, preko noći prave male bogataše. Normalno, za ovdašnje pojmove standarda. Ubrzan rast mladog finansijskog tržišta i uvođenje novih, ovde nepoznatih proizvoda, izazvali su glavobolju i kod kompanija i kod „hedhanting“(headhunting) agencija: gde naći kvalitetnog menadžera i koliko on košta?

„U sektoru finansijskih usluga, strane kompanije misle da je Srbija interesantna. Time se sve više otvara prostor za kvalifikovan menadžment koga nema dovoljno. Naši ljudi nisu uspeli da se edukuju u svim oblastima, ali imaju veliku energiju, brzo uče i prilagođavaju se zahtevima tržišta”, ocenjuje za Ekonomist magazin Jelena Kralj, direktor za Srbiju Pedersen&Partners, najveće kompanije u centralno-istočnoj Evropi za regrutovanje top menadžera.

(Jelena Kralj)

Ova naša sagovornica ističe da su u zabludi kompanije koje smatraju da su na srpskom tržištu kadrova sve karte odavno poznate. Problematičan je stav u pojedinim kompanijama koji bi se najplastičnije mogao definisati: „Znamo tačno ko gde radi i koliko zna, tu nema iznenađenja“. Ova samouverenost može da se osveti zato što se tržište, a naročito finansijsko, menja jako brzo. S obzirom da standardi Pedersen&Partners zahtevaju široku identifikaciju svih postojećih stručnjaka relevantnih za određenu oblast poslovanja, konsultanti ove kompanije redovno pronalaze nove „nepoznate” stručnjake.

„Veliki potencijal na koji se zaboravlja i nije dovoljno istražen su ljudi iz dijaspore. Budući da dolaze iz drugačijeg poslovnog i obrazovnog ambijenta, oni najčešće imaju veštine i znanja koje se traže”, ukazuje Jelena Kralj.

Pravi izbor

Izbor pravog čoveka na pravo mesto je ključan jer donosi veliki profit. I to znaju u svim kompanijama. Prema računici koju za Ekonomist magazin iznosi Sarita Kosanović, konsultant - saradnik u Pedersen & Partners Srbija, u kompaniji koja se bavi proizvodnjom i distribucijom robe široke potrošnje troškovi na ime zaposlenih u proseku iznose između 4-8 odsto ukupnog godišnjeg obrta kapitala. To znači, da bi zaposleni bio profitabilan, on mora platu da zaradi 12-15 puta. Sa druge strane, ako menadžer napušta kompaniju, troškovi se za kompaniju umnogostručuju. Recimo, kompanija zaposli „pogrešnog“ direktora prodaje koji odluči da promeni posao u roku od 5-6 meseci. Ili pak, kompanija donese odluku da ga otpusti. U tom slučaju, troškovi na koje firma treba da računa su daleko veći od nekoliko njegovih bruto plata. Treba uračunati i troškove na ime službenog vozila, mobilnog telefona... Osim toga, svakome je neophodno neko vreme da postane produktivan na radnom mestu, što obično znači da je svaki novi čovek „neisplativ“ tokom prvih 2-3 meseca. Kad se tome doda i dobar stari ovdašnji običaj da odlazeći rukovodilac povede sa sobom nekoliko ljudi, cena koju kompanija mora da plati za svoj loš odabir kadra, postaje zaista visoka.

Iz pomenutih razloga ozbiljne kompanije su jako obazrive u traženju menadžera. Situaciju u Srbiji dodatno otežava skromnija ponuda kadrova i neke specifičnosti sa kojima se kompanije ne susreću u drugim zemljama. Za razliku od sektora finansijskih usluga, nešto bolja situacija po pitanju iskusnih kadrova je u domenu robe široke potrošnje. U Srbiji su stručnjaci koji se bavi prodajom i proizvodnjom dosta dobar, prilično lako se mogu naći edukovani ljudi za te pozicije, iskustvo je Pedersen&Partners. Međutim, i u domenu robe široke potrošnje nedostaju menadžeri u sektoru finansija, kao i stručnjaci za ljudske resurse. Siromašna ponuda ne čudi - u kriznih 15 godina budući menadžeri nisu ni imali gde da nauče i isprate svetske trendove. Toga su i svesne strane kompanije u Srbiji koje mogu samo da maštaju da njihov potencijalni menadžer bude iskusan, i ako je moguće - da ne bude stariji od 40 godina. Ovaj zahtev je takođe motivisan iskustvom kompanija na zapadu, gde je obrazovni sistem tako postavljen da ljudi daleko ranije počinju da rade, još u vreme studiranja.

Daleko zanimljiviji kuriozitet za ovdašnje tržište menadžera su, ipak, visoke plate za odgovorne pozicije u odnosu na okruženje. “Ako se uporedimo sa Bugarskom i Rumunijom, plate u Srbiji za visoki menadžment su veoma velike: za istu poziciju u Srbiji je često neophodno izdvojiti i 50 odsto veći iznos novca na ime zarade nego u dve susedne zemlje. Multinacionalne kompanije prisutne u regionu, kad vide koliko naši stručnjaci očekuju da zarade - dožive veoma neprijatno iznenađenje”, kaže Kosanović. S druge strane, ljudi nisu navikli da rade isto koliko i u Evropi. Strani poslodavci očekuju posvećenost koja se izražava u prosečnih 50 radnih sati nedeljno. I naravno, očekuju merljive rezultate, pre svega.

(Sarita Kosanović)

Cena lojalnosti

Veliki broj stranih kompanija susreće se u Srbiji sa dodatnim problemom koji se odnosi na lojalnost menadžmenta. „Ovde ljudi menjaju firmu za 50 evra razlike u plati. Ima kandidata za posao menadžera koji su za šest godina promenili pet poslodavaca “, tvrdi Kosanović. Ovaj trend je naročito svojstven bankama zbog deficitarnosti odgovarajućeg kadra. Prosek na zapadu je da zaposleni za 45 godina radnog staža promeni 10 do 12 pozicija u firmi. To znači da nekoliko godina provedenih u jednoj firmi, unapređuje vrednost zaposlenog gotovo kao dodatni fakultet. Ali istine radi, dobar deo odgovornosti je i na samim kompanijama koje svojim nefer pristupom često `teraju` zaposlene...Čovek može da pogreši jedanput, pa i dva puta u izboru firme. Svaka naredna promena više govori o njemu, nego o tome u koliko lošu kompaniju je ušao”, daje Kosanović kontra argument.

Domaći menadžeri se vrlo često žale da strane kompanije žele lokalnog menadžera u fazi postavljanja firme na noge. A kad se poslovi i profit kompanije solidno uvećaju, inostrana centrala za menadžera postavlja stranca kao „čuvara blaga od poverenja“. Neke procene kažu da će se ta uloga stranca kao nadzornika vrlo brzo promeniti. Sa jedne strane, strani poslodavci bi želeli u Srbiji da imaju isti kvalitet menadžmenta kao u Evropi, te zbog toga često dovode svoje ljude iz matičnih centara. U isto vreme, „ex-patriat“ (menadžer iz inostranstva) je suviše skup, i ponekad ne može ni lično, ni profesionalno, da se snađe u Srbiji. Recimo, „ex-patriat“ zaposlen u kompaniji koja se bavi robom široke potrošnje, firmu košta otprilike onoliko koliko iznose troškovi vođenja jednog distributivnog centra, tvrdi Kosanović. Ali, čak i ako se firme odluče da postave menadžera stranca, poželjno je da dve pozicije ostanu u „domaćim“ rukama: menadžer prodaje i menadžer za ljudske resurse. Suprotno je često kontraproduktivno, kako zbog nepoznavanja samog tržišta, tako i zbog slabog razumevanja lokalne kulture i mentaliteta.

Osim stranca na top poziciji, aktuelna kretanja na tržištu kadrova pokazuju da će kompanije u skoroj budućnosti morati dobro da plate i stručnjake koji se bave nekretninama, građevinarstvom, i naravno one koji su poznavaoci novih proizvoda na finansijskom tržištu, prognozira Jelena Kralj. Za neka nova zanimanja kao što su menadžeri održavanja nekretnina ili menadžeri energetske efikasnosti, tek će se čuti.

Nina Bulatović, Senior Partner u KPMG Beograd:
Biće još stranaca

Koliko je teško naći top menadžment za revizorsku kuću?

Nina Bulatović: S obzirom na ograničenja domaćeg tržišta i specifična znanja i veštine potrebne za top menadžere u revizorskoj firmi, može se reći da je teško. U takvoj situaciji - zapošljavanje inostranih kadrova jeste rešenje. Ali, ne samo iz tog razloga. Kombinacija iskusnih domaćih profesionalaca koji su u ovom poslu preko dvadeset godina i koji su na neki način pioniri revizorske profesije u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji, i stranih stručnjaka, koji su svoju ekspertizu stekli pre svega u tzv. anglo-saksonskim zemljama, idealan je recept za uspeh. Strane kolege donose dodatna znanja i iskustva koja su nama potrebna, a ne treba potceniti ni neophodni duh i šarm multinacionalnih korporacija. Iskustva KPMG-a u regionu govore da je isti recept stvaranja top-menadžmenta primenjen u svim našim kancelarijama širom Centralne i Istočne Evrope.

Imate li stranaca u kompaniji?

N. Bulatović: Strani stručnjaci su zaposleni u beogradskoj kancelariji KPMG još od 2001. godine. Kao globalna firma koja posluje u 144 zemlje sveta, moramo koristiti mogućnosti izuzetnih kadrovskih potencijala KPMG-a. Firma insistira na globalnoj mobilnosti naših zaposlenih, podstiče njihovu razmenu i to je trajna politika i opredeljenje KPMG-a. U ovom trenutku imamo četvoro zaposlenih stranaca, na različitim pozicijama. U bliskoj budućnosti će ih biti još.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu