(Evropa) Mišo Rogan spojio umetnost i zanat, njegovi skupoceni predmeti od kovanog gvožđa stigli i do Bele kuće

Vajar Mišo Rogan već deset godina izrađuje unikatni nameštaj i druge predmete od kovanog gvožđa, kamena i drveta, koji krase stambeni prostor mnogih poznatih ličnosti u Srbiji i inostranstvu.

Sat Pokretna crkva, izrađen od tri kilograma srebra, nalazi se u Beloj kući, skulpture Nikole Pašića i Branislava Nušića krase trgove Beograda.

Radio je scenografiju za mnoge predstave i filmove, a izdvaja Audijenciju i Kako je propao rokenrol. Trenutno piše knjigu o srednjovekovnom zanatstvu u Srbiji i priprema se za osnivanje udruženja umetničkih zanatlija.

– Ove dve ruke su dva rudnika zlata – objašnjava Rogan svoj umetnički život, baš kao Zoran Radmilović u predstavi Radovan III.

– Vajar nikome nije potreban. Kad to shvatiš, shvatiš i da moraš da radiš sam. Priča da sam počeo od nule je patetična, ali tačna. Imao sam para za život, ali nisam za atelje.

Zato sam se 1996, nakon završenog fakulteta, vratio u rodno selo Sečanj. Sve pare (150 maraka) dao sam za polovnu ladu. Otac (svi moji su, inače, kovači) mi je dao čekić i nakovanj.

Tako sam počeo biznis – objašnjava Rogan i dodaje da je princip isti – i sa 100 maraka nekad, i sa 1.000 evra danas, bitno je ostvariti zaradu od 20 odsto.

Da bi napravio neki komad nameštaja, potrebno mu je pet do deset dana. Svoj prvi rad, stočić, prodao je za 90 maraka.

– Cene više nisu niske kao nekad, ali su i dalje banalne u odnosu na inostranstvo. Ove cene (od 100 do 1.200 evra) ja zovem za prijatelje u Srbiji, jer su, u Italiji, na primer, trostruko veće.

Italijan ne smatra da je nešto unikat ako je ispod 2.000 evra. U Srbiji oni koji se razumeju u umetnost obično nemaju para, dok oni kojima je potrebno da znaju priču o nastanku nekog mog dela izdvajaju i po 800 evra za ram za ogledalo – ističe Rogan.

On podseća na to da je kovano gvožđe oduvek bilo moderno, a predmeti od njega skupi. Nekad su imućni želeli kapije od kovanog gvožđa, bez obzira na cenu.

Rogan je shvatio da je najbolje spojiti umetnost i zanat i praviti nešto kreativno, moderno i na ceni.

Njegove radove ljudi su počeli da kupuju tek posle 2002. godine.

– Kada ste nepoznati, teško ćete naći kupca za umetnički predmet. Mnogo je lakše stolaru, kom mušterija kaže: „Hoću stepenište, sto ili stolice“.

A kada ja treba da prodam ram za ogledalo, kupac očekuje priču o njegovom nastanku da bi ga uopšte stavio u svoj prostor – objašnjava Rogan.

On dodaje da ga je inspirisao Marsel Dišan, inače poznat po stavu da je umetničko delo ono što on odluči da bude.

Uz svaki komad nameštaja koji napravi, Rogan nudi i interesantnu priču, a inspiraciju nalazi u Istorijskom arhivu u Kotoru.

– Mnogo radim. Svake godine odem u Kotor i ukopam se u njihov Istorijski arhiv. Imaju spise koje su beležili franjevci o tome ko je kupio vinograde, ko je šta napravio i od čega.

Tamo sam pronašao mnogo interesantnih priča, koje sam utkao u satove, stolove, ramove za ogledala, dvosede – priča Rogan. Vođen saznanjem da niko nije pravio unikate, a samo unikati daju paru, Rogan se bacio na posao.

– Kupio sam tri mašine, šlajfericu, aparat za varenje i mašinu za savijanje i namotavanje. Na otpadu sam nabavljao gvožđe.

Trebalo mi je meko, koje je bilo zaliveno u beton, pa sam morao sam da ga vadim. Ali, zato kad bih ga odneo onom dilberu da ga izmeri i naplati, ako nije bilo poslovođe, uzeo bi mi samo 50 ili 100 dinara i stavio ih u džep – priseća se Rogan vremena kad se snalazio kako je znao i umeo.

Kamen je nabavljao u Aranđelovcu, i to najjeftiniji, škartni, treću klasu, od kog je pravio skulpture. I do drva je dolazio na razne načine, bagrem je imao na imanju u Sečnju.

Roganovom uspehu doprineli su međunarodni sajmovi, na čije se konkurse redovno javljao.

– Bio sam pozvan na pet sajmova, a imao sam para tek toliko da se pojavim u Trstu, jer je to bilo najjeftinije.

Ugovorio sam posao s Italijanom koji je hteo da bude moj promoter. Odustao je kad je shvatio da na mojim satovima ne može da ostvari trostruku zaradu – priseća se Rogan, kome su i drugi nudili angažman, pod uslovom da on organizuje prevoz predmeta.

– Problem je bio što nisam imao dozvolu za unikatni izvoz. Nigde u Srbiji nisam mogao da zaštitim unikatnost i umetničku vrednost svojih predmeta, osim u Zavodu za patente.

Zato sam godinama viđao kopije svojih satova u nekim ruskim časopisima, ali i u Srbiji – tvrdi Rogan, kome je jedan Rus nudio i da napravi seriju od dva kamiona satova. Odbio je.

– Ako ikada prihvatim da radim seriju, trudiću se da svaki sat ima unikatnu vrednost – kaže Rogan. Prema njegovim rečima, zanatlija mora da zna sve o materijalima koje koristi.

Za drvo je bitno da je suvo, a što se gvožđa tiče, Rogan koristi firiket, četvrtasto gvožđe, koje je meko i pogodno za kovanje.

Za kamen naglašava da je skup, a najinteresantniji je beli aranđelovac, koji se prodaje i u Italiji kao čuveni kamen karara.

– Kao bitan detalj na satove stavljam poludrago kamenje, najčešće oniks. Išao sam u Paraćin da učim kako se duva staklo jer taj materijal takođe koristim u izradi predmeta – objašnjava Rogan, koji će na poziv Privredne komore Italije i fotografa Žan-Pjera Korelija 22. septembra u Raveni imati svoju prvu samostalnu međunarodnu izložbu.

poziv na pretplatu na časopis na www.evropanedeljnik.co.yu