(Ekonomist) Branimir Gvozdenović - TEP i RUP 18 moraju na prodaju

(Brana Gvozdenović)

Ni jedna velika privatizacija u Crnoj Gori nije prošla bez velike kritike. Sa najavljenom prodajom Termoelektrane Pljevlja i Rudnika uglja u ovom gradu, situacija je posebno komplikovana. Povodom ove privatizacije ne postoji jedinstveni stav ni u okviru vladajuće stranke DPS. Kada je već tako, onda ne čudi što su opozicione stranke, nakon skupštinske rasprave o vladinoj politici u oblasti energetike, predložile da se ove dvije kompanije nikako ne prodaju. Po svemu sudeći, u ovom stavu pridružiće im se i koalicioni partner vladajuće partije, SDP. Pojedini vladini funkcioneri kažu da ne znaju šta će se desiti ukoliko se ti zaključci usvoje u Parlamentu. Ima mišljenja da oni neće imati pravnu snagu te da neće uticati na dalje korake u ovoj privatizaciji. Crnogorska Vlada je, naime, najavila da će se pregovori sa ruskom EN plus grupom, prvorangiranim ponuđačem za kupovinu pljevaljskih kompanija, završiti do kraja mjeseca.

En plus grupa je za pljevaljsku TE ponudila 45 miliona evra i još 50 miliona evra za ulaganje u izgradnju drugog bloka. Za 31 odsto državnih akcija Rudnika, ova kompanija nudi oko 5 miliona evra, uz obavezu da investira dodatnih 78 miliona evra. Iz Vlade tvrde da bi se ukupne investicije u ovaj energetski kompleks popele i do 300 miliona evra. Sem prodajom, Crna Gora ne može na drugi način da obezbijedi toliko sredstva, niti je državno upravljanje ovim kompanijama dalje poželjno, Vladin je stav. Osim SDP, čiji je član Vujica Lazović, predsjednik Savjeta za privatizaciju, najavio ostavku ukoliko do ove prodaje dođe, ovom aranžmanu se protivi i rukovodstvo Elektroprivrede Crne Gore (EPCG). Argumentacija je da će Crna Gora eventualnom prodajom mnogo izgubiti, što kroz neizbježni uvoz struje, koja postaje sve skuplja, što kroz otuđivanje nacionalnih resursa za male pare. Naime, tržišna vrijednost TE je sada preko 100 miliona evra, dok je nedavno na berzi, 10 odsto akcija Rudnika uglja prodato za cijelih 10 miliona evra. Osim toga, budućem kupcu se daje nalazište uglja vrijedno 5 milijardi evra uz, kako se tvrdi, minimalnu koncesionu naknadu. Ali, postoji i potpuno oprečna argumentacija. O razlozima za prodaju pljevaljskih kompanija za Ekonomist magazin govori Branimir Gvozdenović, crnogorski ministar za ekonomski razvoj.

Aktuelna tema u Crnoj Gori je započeta privatizacija Rudnika uglja (RUP) i TE Pljevlja (TEP). Branko Krivokapić, predsednik crnogorske Skupštine ali i lider SDP, nedavno vas je optužio da nudite koncept po kojem će jedna strana kompanija kontrolisati glavninu crnogorskih ekonomskih tokova, te da bi Crna Gora time izgubila suštinske državne prerogative. O kakvom je tu sukobu riječ?
Branimir Gvozdenović: Izjave predsjednika Skupštine ne shvatam kao optužbe na moj račun. Privatizacija Rudnika uglja i Termoelektrane Pljevlja u potpunosti se sprovodi u skladu sa Planom privatizacije i Ekonomskom politikom. Dakle, na osnovu dokumenata koji su usvojili Odbor direktora EPCG i Vlada, uz učešće predstavnika SDP. Predstavnik SDP-a je i član Tenderske komisije za privatizaciju KAP-a, Rudnika uglja Pljevlja i Rudnika boksita, koja je do sada održala preko 40 sjednica i koja je sve odluke donijela jednoglasno. Vlada Crne Gore je u oktobru 2006. i januaru 2007. upoznata sa aktivnostima na privatizaciji RUP i TEP, a pregovarački tim je dobio instrukcije da nastavi pregovore, s ciljem da budući vlasnik TEP isporučuje električnu energiju KAP-u, što je i postignuto.

(TEP)

Treba li platformu mijenjati? Možda, ali onda oni koji te promjene zagovaraju, moraju skinuti masku i preći na kritiku Vladinog programa. Ekonomski progres koji smo ostvarili, a koji nije mali, rezultat je reformskih procesa i otvorenosti Crne Gore. To je okvir oko kojeg se i ova Vlada okupila. Ako treba, promijenimo okvir i onda pogledajmo koji ljudi će se, na kom mjestu, u njemu najbolje snaći. Svako od tih ljudi će, vjerovatno, prvo odmjeriti da li je takav okvir za njega lično prihvatljiv, tj, da li može da mu bude privržen, zato što vjeruje u njega. Siguran sam i da su sadašnji ministri (uključujući i SDP ministre), na osnovu takvih rezona, prihvatali mjesto u ovoj Vladi, vjerujući u Vladinu reformsku platformu.

Pozicija političke partije, ili nekog njenog člana, ne može se popravljati izmještanjem nadležnosti izvršne vlasti u Parlament, sa namjerom da se tamo izmiješaju karte drugačije nego što su ih birači podijelili na izborima. Ličnim pozicijama svakog pojedinca u partiji kojoj pripada ne treba opterećivati javnost ni političke odnose u Crnoj Gori.

Vi ste bili potpredsjednik Vlade koja je većinski vlasnik EPCG i bili ste u rukovodstvu EPCG. Zar i vi ne snosite odgovornost što je ona poslovala neracionalno?
B. Gvozdenović: Što se tiče moje uloge u energetskom sektoru, smatram da je urađeno dosta. Obezbijedili smo značajne donacije američke, njemačke i norveške vlade, te Evropske agencije za rekonstrukciju. Izvršili smo funkcionalno razdvajanje EPCG, ozbiljno se bavili gubicima, za energetski sektor smo zainteresovali najznačajnije kompanije. Izrada Strategije razvoja energetike Republike Crne Gore do 2025. godine je u završnoj fazi. Intenziviraćemo realizaciju Strategije razvoja malih hidroelektrana, a u skladu sa Zakonom o energetici, Sporazumom o formiranju Energetske zajednice Jugoistočne Evrope, kao i sa odgovarajućom evropskom regulativom i ciljevima definisanim u Energetskoj politici Republike Crne Gore, realizuje se politika usmjerena na očuvanje energetskih resursa, koja podrazumijeva veću upotrebu obnovljivih izvora energije i poboljšanje energetske efikasnosti i racionalno korišćenje energije i energetskih resursa. Sigurno je ovdje važno napomenuti da je cijena koju je KAP plaćao prije početka procesa privatizacije, za cjelokupnu potrebnu električnu energiju, iznosila 20 dolara po megavat času (MWh). Sada KAP plaća 70 dolara po megavat časuMWh. Dakle, za istu količinu električne energije koju KAP troši (oko 1,9 milijardi kWh) 2003. je plaćao oko 40 miliona dolara godišnje, a sada blizu 140 miliona dolara. Zar to nije veliki pomak i velika razlika?

(RUP)

Da li možda previše radikalno insistirate na privatizaciji pomenutih kompanija, budući da druge zemlje u Evropi nijesu odlučile da privatizuju ovakve nacionalne resurse?
B. Gvozdenović: U privatizaciju RUP i TEP ušli smo da bi ostvarili jasne ciljeve: da bi osigurali budući razvoj i efikasnije poslovanje ovih kompanija; da bi privukli strateške investitore koji će izvršiti investiranje u modernizaciju TEP-a i RUP; da bi obezbijedili sredstva kroz prodaju TEP i akcija RUP; da bi omogućili rješavanje ekoloških pitanja (sa ciljem da se zagađivanje čovjekove okoline postepeno svede na dozvoljeni nivo); da bi obezbijedili primjenu suštinski istog pojedinačnog kolektivnog ugovora u Rudniku, kao i u EPCG, čime bi se značajno poboljšao životni standard radnika Rudnika; da bi usmjerili prihod od prodaje TEP-a u investicije u sistem EPCG; da bi omogućili povećanje proizvodnje električne energije i smanjenje deficita električne energije u zemlji izgradnjom novog bloka TEP; da bi omogućili dalji ekonomski razvoj opštine Pljevlja kroz investicije i realizacijom projekta toplifikacije omogućili bolji kvalitet života stanovnika Pljevalja.

U dosadašnjim pregovorima sa prvorangiranim ponuđačem za kupovinu TEP i akcija RUP obezbijeđene su garancije da će se u termoblok 1 i 2 investirati oko 300 miliona evra, riješiti ekološki problemi i realizovati projekat toplifikacije. Dobiće se 45 miliona evra, koji će se uložiti u revitalizaciju HE Piva i Perućica i na taj način dobiti dodatne količine električne energije. Izjednačavanjem kolektivnih ugovora RUP i EPCG obezbijeđuje se povećanje plata u RUP za preko 60 odsto.

BDP po glavi stanovnika u Crnoj Gori iznosi 2.817 evra. U Hrvatskoj, on je na nivou od 9.734 evra, a u Sloveniji 17.256 evra, da ne idem dalje. Razvoj Crne Gore nije moguć bez značajnih investicija, bilo da se one odnose na saniranje dubioza u privredi, u jačanje socijalne politike, izgradnju infrastrukture ili “green-field” projekte. Imamo li sami dovoljno potencijala za takvo ozdravljenje? Nemamo! Zato je privlačenje investicija naš suštinski i primarni zadatak.

U EPCG su već izračunali da će biti potrošeno stotine miliona evra za uvoz struje...
B. Gvozdenović: Ne mislim da su kalkulacije iz “Plana B” realne, niti da ga je moguće sprovoditi. „Plan B“ govori da će poslovni sistem zaraditi milione, a pitam zašto ti milioni nisu ranije zarađeni. Ili, zašto se sad ne zaraduju. Ako TE može da zaradi toliko, koliko tek mogu hidroelektrane? Kakve su garancije da će se u budućnosti zarađivati? Da li smo sigurni u realnost predloga i analiza? Ako imamo garancije za to i ako uporedo možemo da rješavamo i druge probleme – odlično.

Ja želim da umjesto prijatnih odgovora, tražimo dobra rješenja koja neće biti teorijska i nesprovodiva i koja će uvažiti sve okolnosti u kojima smo, i sve prethodne faze kroz koje smo prošli.

Daleko sam od namjere da tvrdim da se cijeli model, pa i svaka pojedinačna privatizacija ne može optimizovati. Svaka je ideja dobrodošla. Kritikujmo, sugerišimo, raspravljajmo. Na kraju, moramo donijeti odluku. No, imajmo stalno na umu da povratak na staro, čak i da je moguć, za Crnu Goru može predstavljati veliki korak unazad. Ne postoji način da iz tog “starog” sačuvamo ono što nam godi, a ostalo će se već samo riješiti, parama nekih, u Crnu Goru zaljubljenih stranaca koji čak ne moraju ni da dođu, ako neće.

Vama je poznato da je novi vlasnik KAP-a, koji je i prvorangirani ponuđač za TE i Rudnik, sa nekoliko poteza izazvao odijum u dijelu javnosti u Crnoj Gori a i kod radnika KAP-a. Koliko je EN plus grupa kvalitetan strateški partner? Koliko ste vi uopšte zadovoljni strateškim partnerima koje ste stekli do sada jer postoji ocjena da slabo investiraju?
B. Gvozdenović: Partner je kvalitetan onoliko koliko kvalitetan ugovor imate s njim i koliko on ima potencijala da ugovor realizuje. U slučaju privatizacije KAP-a, ugovor je jasno i nedvosmisleno definisao obaveze kupca akcija i posledice koje može snositi ukoliko obaveze ne realizuje.

Ima spekulacija da se iz nekih posebnih razloga favorizuje taj potencijalni kupac još iz vremena kada je bio raspisan prvi tender koji je propao. Da li je to tačno?
B. Gvozdenović: Privatizacija RUP i TEP je projekat koji je do sada izazvao najveće interesovanje inostranih firmi. Na tender se prijavilo deset velikih kompanija: češki ČEZ, austrijski Verbund, slovenački Holding Slovenske Elektrarne, američki Contour Global LLC, njemački EnBW i Ost Elektra, grčko Javno preduzeće za energetiku (PPC), ruske kompanije EN plus Group Limited i Belon, kao i ABS d.o.o. iz Srbije.

Tvrdim da tokom tenderske procedure i izbora prvorangiranog ponuđača nije bilo ni favorita ni favorizovanih, samo onih koji su dostavili bolju ili goru ponudu u odnosu na tenderska pravila i uslove. Siguran sam da takvo mišljenje dijele i svi učesnici tendera.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu