Tanja Miščević, direktorka Kancelarije za pridruživanje EU - Evropsko tkanje

Ako Srbija ikada pristupi EU, to će biti zahvaljujući ženama. Eto jednog argumenta za one koji veruju u podelu na „muške“ i „ženske“ poslove. Zbog te činjenice, tradicionalni „Balkanci“ sigurno se neće se obradovati. Jer, malo je tako bitnih poslova kao što je prilagođavanje jedne države standardima najveće evropske zajednice naroda. Ovaj put, muškarci su „izvisili“. Nije to samo srpski fenomen, već polako postaje i praksa u celom regionu. Osim u Bosni i Hercegovini, u svim državama regiona proces evropskih integracija vodile su žene. U Srbiji su tehnički posao uvek obavljale žene – Ana Trbović, Rada Milivojević, Maja Kovačević, Jela Baćević, Milica Đilas...Tanja Miščević, šefica srpske Kancelarije za pridruživanje EU, u tom klubu je od 2005. godine.

„Ovo je posao koji je kao tkanje, zahteva da se uvezuje puno delova, da se sklapaju kockice od različitih elemenata. Taj posao zahteva stpljenje, ne donosi rezultat na kratak rok, već se on vidi tek nakon određenog vremena. Uz to, potrebno je puno znanja. Ne bih nikoga da uvredim, ali strpljenje nije osobina muškaraca. Oni bi odmah hteli sve“, kaže ona.
Nakon izbora, mnogi su pomislili da bi srpska kancelarija za pridruživanje mogla da „preraste“ u ministarstvo za evropske integracije, a njena šefica da „uznapreduje“ do ministarke. To se, ipak, nije dogodilo. Kancelarija je nastavila da postoji kao i dosad, a umesto ministarstva, portfelj evropskih integracija dodeljen je vicepremijeru Božidaru Đeliću. Miščevićeva kaže da je zadovoljna što se na tome završilo. Iako politikolog, kaže da je bavljenje politikom ne zanima. Više joj se sviđa da bude „operativna“. Sa druge strane, smatra da je jako dobro što su evropske integracije „uzdignute“ do nivoa potpredsednika vlade.

„Protivila sam se ideji formiranja posebnog ministarstva. Lažna je argumentacija da bi se time proces evropskih integracija podigao na viši nivo. Kod nas postoji dobar sistem – potpredsednik Vlade, Kancelarija za pridruživanje i sektori za evropske integracije pri ministarstvima. Ne postoji takvo „megaministarstvo“ koje može da se bavi reformama i uvođenjima standarda u svim sektorima u kojima država funkcioniše. To mora svako ministarstvo za sebe da učini. Osim toga, formiranjem ministarstva na čelo bi došao ministar koji bi bio jednak među ostalim ministrima i teško da bi mogao da „naređuje“. Potpredsednik Vlade to može da uradi“, kaže ona i dodaje da je Đelić napravio pozitivan presedan u dosadašnjoj praksi jer nije promenio ljude koji su se dosad bavili evropskim integracijama.

Naučna fantastika
Iako mnogi u to veruju, Miščević kaže da ne putuje mnogo. Poslom uglavnom putuje u Brisel. Kaže da ni u detinjstvu nije puno putovala.
„Moji roditelji su iz Srema, tako da nisam imala kao dete mogućnost da puno putujem, najdalje do Stare Pazove“. I dalje živi u zemunskoj Gornjoj Varoši.
Tanja Miščević radi u Kancelariji od 2005. godine. Uporedo sa time radi i kao docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na kome je i magistrirala na temi „Pridruživanje EU“. Političke nauke je odabrala nadajući se poslu u diplomatiji. Karijeru je počela kao istraživač na Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Na fakultet se „vratila“ kao demonstrator engleskog jezika. Kad je 2001. godine formiran Institut G17 Plus, dobila je ponudu da vodi odeljenje za evropske studije.
Slobodno vreme voli da troši na gledanje filmova, posebno naučnu fantastiku. Taj žanr voli i u literaturi. Uz to, omiljena zabava joj je i druženje sa sestrinom ćerkom. Svoju porodicu još nema.

Miščevićki posao u mnogome olakšava činjenica da je procenat evroskeptika u Srbiji relativno nizak. Više od 70 odsto građana se i dalje izjašnjava da su za ulazak u EU. Protivnici članstva nisu politički organizovani. Nema političke stranke koja je izričito protiv pristupanja Uniji. Zašto onda Srbija tako sporo napreduje u evropskim integracijama?
„Nedostaje nam politički konsenzus. Postoji jedan paradoks. Problem u zemljama istočne Evrope, a posebno sa zemljama zapadnog Balkana, su administrativni kapaciteti. Dakle, nema dovoljno ljudi koji su sposobni da izvrše potrebne reforme i da zemlju uvedu u EU. Sa druge strane, u Srbiji ti kapaciteti postoje. Ali, nema jasnog političkog konsenzusa za taj proces. Problem je što je mali broj njih poznat javnosti. Takođe, postoji i veliki broj mladih ljudi koji se školuju za taj posao. Ali, to što mi smeta je što u državnoj administraciji ne postoji mogućnost prakse, gde bi studenti mogli da nauče kako se zaista radi u administraciji“, kaže ona i dodaje da veruje da će, kad srpski političari budu uklonili prepreke za pregovore sa EU, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju biti parafiran za nekoliko nedelja. Takođe, ona je uverena da do kraja sledeće godine Srbija može da napreduje u pregovorima do statusa kandidata.

Evropski kod
Ali, ključni problem u Srbiji jeste način na koji građani doživljavaju evropske vrednosti – da li one predstavljaju pozitivne društvene promene čiji je rezultat pristupanje Evropskoj uniji, ili kao nametnute prepreke koje društvo mora da prevaziđe da bi država ušla u EU.
„Po tome se ljudi u Srbiji ne razlikuju mnogo od ostalih evropskih država. Nikada nema potpunog razumevanja tih vrednosti. Demokratija se uči. Države ’stare Evrope’ demokratiju su učile vekovima. Mi, na žalost, nemamo vekove, već godine. Evropske vrednosti počivaju na demokratiji, razvoju, miru, stabilnosti. To je evropski ’kod’ normalnog života koji ne sme da bude nametnut. Dokle god je proces integracije bio nametan od raznih osvajača, nije bio uspešan. Zapadna Evropa je uspela da se integriše tek nakon Drugog svetskog rata jer je taj proces u tim državama dobrovoljno prihvaćen. Ljudi su shvatili da dele iste vrednosti i da zajednički mogu da rade na boljem položaju svake od tih zemalja. Evropska unija je za nas interesantna jer ne postoji drugi ko može da nas nauči te vrednosti“, smatra Miščević.
Ipak, Srbiji se danas nude i drugi modeli napredovanja, od kojih neki sve više postaju „konkurenti“ evropskim integracijama.
„Rusija ne nudi model. To je država koja ne nudi proces integracije. Treba da razmislimo šta želimo. Mislim da Srbija treba da bude razvijena država koja će da bude uključena u proces globalizacije na pravi način, dakle, da pokaže svoju konkurentnost. Može li to preko Rusije?”, pita naša sagovornica.

Realna
Međutim, šta ako građani u Srbiji shvate evropske vrednosti i zaključe da im one ne odgovaraju?
„Nadam se da se to neće dogoditi i da će evropske vrednosti shvatiti kao ja. Ali, jedna od stvari koje odmah pokazuju nerazumevanje evropskih vrednosti je činjenica da ljudi u Srbiji nisu spremni da se menjaju. To mi smeta, ali ne u toj meri da bih odustala i rekla da naši ljudi nisu za EU. Naprotiv, želim da im objasnim da je to dobro za njih. Ipak, mislim da ne postoji opasnost da većina građana prepozna šta su evropske vrednosti, a potom da ih odbaci“.

Znači li to da je Miščević globalista?
„Teško da mogu da kažem da sam pristalica globalizacije, ali to je neminovnost. Ako bih sebe opredeljivala, ja sam ’real političar’. Ne može se biti isključen iz globalizacije. Zato je ulazak u EU rešenje za pronalaženje pravog mesta u uslovima globalnih tokova. Čak i Norveška koja nije članica, povezana je sa EU – članica je Šengenskog sistema, šampion je u harmonizaciji. Norveška je svesna da samo uključivanjem na unutrašnje tržište EU može da bude kompetentna u uslovima globalizacije. Da bi to mogla, ona mora da usvaja standarde. Postoji alternativa, a to je isključiti se iz tog procesa. Globalizacija ima puno negativnih efekata, posebno za male i nerazvijene. Niko nikada nije tvrdio da su međunarodni odnosi fer“.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu