Dunavski tok alternativa Južnom toku?

Pre nekoliko meseci, i pre nego što je "Gazprom" odlučio da zatrpa Južni tok, iz Austrije i Evropske unije stigla je najava da se radi projekat novog gasovoda i to takvog koji neće teći kroz zemlju nego će ploviti Dunavom.

Tačnije, radi se o transportu tečnog prirodnog gasa (Liquefied natural gas-LNG) baržama do LNG terminala koji bi bili sagrađeni u zemljama duž Dunava. Kako sada stvari stoje, izgleda da "Dunavski tok" neće biti najbolje, ali će biti najbrže rešenje za Srbiju, jer je Turska daleko, bugarska ruta je samo konekcija, a ako će gas stizati preko Ruminije, kao što se poslednjih dana najavljuje, zašto bi gasovod kopali i plaćali eksproprijacije kada sve lepo može da poteče Velikom rekom.

Šta god da bude od nas puno zavisiti neće, ali je dobro videti sve mogućnosti, a Dunav je sada verovatno na prvom mestu. Elem, da krenemo redom.

- Srbija bi mogla iskoristiti Dunav kao alternativni pravac snabdevanja gasom kroz projekat proizvodnje i transporta tečnog gasa iz Crnog mora – izjavio je još početkom novembra prošle godine zvaničnik EU Johan Zolgruber; tri nedelje kasnije, tačnije 1. decembra, ruski predsednik Vladimir Putin je u Turskoj izjavio da je Južni tok otkazan.

Pomenuti Zolgruber, inače vršilac dužnosti šefa predstavništva EU u Austriji, rekao je tog lanjskog novembra i da postoji pojas nalazišta gasa u Crnom moru, te da je plan da se s platformi gas transportuje u rumunsku luku Konstancu, a odatle baržama Dunavom do, na primer, Beča i ostalih podunavskih zemalja.

– Kad god bi Srbiji bile potrebne dodatne količine gasa, mogla bi ih dopremiti Dunavom – pojasnio je Zolgruber na Podunavskom biznis-forumu u Beču.

On je istom zgodom dodao i da pripremu tog projekta, vrednu 150 mil EUR, s 50 mil EUR finansira EU, a preostalih 100 mil EUR obezbeđuju kompanije uključene u projekat.

– Oko te ideje okupljeno je dvadesetak kompanija – ustvrdio je Zolgruber, uz napomenu da je među tim kompanijama i austrijska energetska korporacija EVN.

Kako god, po Zolgruberovim rečima, te kompanije rade na ubrzanju projekta kako bi mogao početi da funkcioniše u periodu od 2017. do 2020. godine.

– To je alternativa "Nabuku", ali i Južnom toku– rekao je evropski zvaničnik, dodavši da ne želi da kritikuje Srbiju zbog vezanosti za Južni tok, ali uz napomenu da, ako ona kupuje gas ili naftu od samo jedne države, onda naprosto zavisi od tog snabdevača. Zolgruber je usput naveo ji da je gas u Srbiji oko 30% skuplji nego u Nemačkoj.

U svakom slučaju, sada kada praktično nema ništa ni od "Nabuka" ni od "Južnog toka" ostaju četiri varijante. Prva je da se umesto Južnog toka prikačimo na novi projekat Rusije i "Gazproma", na takozvani "turski tok" koji bi išao iz Turske preko Grčke, Makedonije, Srbije i Mađarske pa do Austrije. Koliko je ova varijanta realna i isplativa - sada je teško reći, ali ako se zna da ceo posao praktično treba da finansira Evropska unija umesto "Gazproma" i da će biti mnogo skuplji nego ugašeni Južni tok, onda se odgovor nameće sam po sebi.

Druga pominjana mogućnost je gasovod prego Bugarske, ali to je samo lokalna alternativa koja nikako ne može da zameni veliki, ozbiljan gasovod. To je, u stvari, samo nastavak priče o interkonekciji Srbije i potrebi da se naša zemlja poveže s Bugarskom kod Dimitrovgrada, s Hrvatskom kod Apatina - sa BiH smo već povezani - i da tako obezbedi sebi gas, ali i drugima u slučaju hitne potrebe.

Treća mogućnost je uvoz gasa iz rumunskog dela Crnog mora u Srbiju, o čemu je premijer Aleksandar Vučić razgovarao s rumunskim kolegom na skupu u Davosu. Bio bi to dobar način da naša zemlja dođe do dodatnih količina gasa alternativnim putem. Prema prvim procenama, reč je o gasovodu koji bi se gradio u dužini od 70 do 80 kilometara. Cevi gasovoda mogle bi iz Rumunije da izađu kod Arada, u zapadnoj Rumuniji (delom u rumunskom delu Banata), a u Srbiju da uđu kod Kikinde.

I, na kraju: gas bi se Dunavom, i to baržama, mogao transportovati iz Konstance do gasnih terminala u Srbiji i dalje. Ne treba podsećati na to da je Južni tok kroz Srbiju trebalo da košta dve milijarde evra, a da dunavskim pravcem nema nikakvog ni kopanja ni cevi, jer bi gas stizao baržama. Naravno, na Dunavu nema ništa od zarade na tranzitu gasa kroz Srbiju, kao kada bi smo se prikačili na turski tok, ali posle gašenja Južnog toka male su šanse da postanemo tranzitna država koja će od toga tranzita nešto i zaraditi.

Inače, nije zgoreg podsetiti i na "Nabuko", koji je davno stavljen ad akta. Srbiji je dva puta nuđeno da se priključi tom gasovodu, ali na to nismo pristali jer bismo u tom slučaju bili samo slepo crevo, a ne tranzitna zemlja. Ipak, eventualnom izgradnjom "Nabuka", kojim bi gas iz Kaspijskog mora stizao u Evropu zaobilazeći Rusiju, naša zemlja bi posredno mogla da se nađe u ovom američko-evropskom projektu. I to tako što bi se cevovodom kod Mokrina priključila trasi gasovoda koji prolazi preko Rumunije, gde bi "Nabuko" praktično okrznuo Srbiju.

Taj gasovod je, podsetimo, trebalo da prolazi preko Turske, Bugarske, Rumunije i Mađarske do Austrije, odnosno Baumgartena, jednog od najvećih evropskih skladišta gasa, a njegov kapacitet je projektovan na 31 milijardu kubika gasa, dok je Južni tok, po planovima ruskog "Gazproma", išao do 63 milijarde. Sve u svemu, nešto je bilo pa propalo, i stoga nešto drugo mora biti – jer ćemo, u suprotnom, zapasti u ozbiljan energetski problem. Uostalom, ukoliko se obistine pretnje "Gazproma" da će za dve godine potpuno prestati da Evropi isporučuje gas preko Ukrajine, onda imamo vrlo malo vremena za traženje alternative.

Alternative nisu ozbiljne

Komentarišući mogućnost da se tečni prirodni gas iz crnomorskog regiona prebacuje do Konstance, odatle Dunavom do Evrope, a time i naše zemlje, predsednik Udruženja za gas Srbije Vojislav Vuletić kaže da je to možda realno dobra ideja, ali za sada samo ideja.

- Jedini ozbiljan projekat je bio Južni tok, a sve ostalo su samo puke alternative - kaže Vuletić.

- Da bi se izgradio gasovod, pa i organizovao transport Dunavom potrebne su samo dve stvari. Prva je da imate dovoljno gasa, a druga je da nađete nekog ko će to da plati. Ova dva uslova su bila obezbeđena samo u slučaju Južnog toka. Sve ostalo su samo mogućnosti i izgovori Evrope i SAD da nije sve izgubljeno s Južnim tokom. Kada neko dokaže da ima dovoljno gasa i da ima para za projekat, tek onda se može govoriti o realnoj mogućnosti za sigurno i dugoročno snabdevanje.