Ko je Slobodan Radun, dobitnik ovogodišnjeg priznanja "Laureat Vrline"?

Kako je Slobodan Radun ostao jedan od poslednjih čuvara srpske privrede? Kakva se to tajna receptura krije kod ovog privrednika i njegove porodice kojom se balkanski Asteriks odupire kolonizaciji multinacionalnih korporacija? Mada, istine radi, Raduna mnogi, zbog korpulentne građe, smatraju Obeliksom biznisa ovdašnjeg!

Da li se misterija uspeha vlasnika "Nectara" skriva u njegovom detinjstvu?

Slobodan Radun rođen je na kraju Drugog rata, 1945. godine, u selu Nova Gajdobra. Rastao je u porodici u kojoj je bilo četvoro dece. Vaspitanje je bilo patrijarhalno na gorštački način: red, rad, učenje, završena škola. I, onda, ideš dalje!

Njegov otac bio je intendant Krajiške brigade i negovao je disciplinu uz poverenje i slobodu delovanja. Kakav li je to dijalektički paradoks? Zapravo je jednostavan. Izvršavajući uspešno postavljene zadatke od oca, osvajaš sve veću slobodu za samostalni rad. Znači, suština je opravdati ukazano poverenje.

Bio je to teško, pomalo i surovo, ali životno i interesantno detinjstvo koje ne proizvodi mamine maze, već stvara čvrstinu,upornost i izdržljivost. Ne izdržati i odustati je sramota i nije za prave muškarce. Tako odgojen, Slobodan završava mašinsko-tehničku školu u Bačkoj Palanci, pa preko Vazduhoplovne vojne akademije na kraju završava Tehnološko-metaluški fakultet.

Kako se, onda, dogodilo da mladi ravničar završi u planinama na istoku Srbije, u Majdanpeku, u tadašnjem eldoradu socijalističke Jugoslavije, gde se od sokova najviše pio onaj od hmelja?

Prosta stvar. Ponudili su mu posao u investicijama na izgradnji novih fabrika iz oblasti bakra i plemenitih metala i uz to stan, vrlo izazovno i privlačno za mladog imženjera. Uostalom, tada su se u mali rudarski gradić kao u zlatnoj groznici, slivali inženjeri, rudari, ekonomisti, pravnici, lekari…razni stručnjaci iz cele zemlje. Među izabranim mladim inženjerima iz tadašnje Jugoslavije, sa zadatkom da započnu razvoj prerade metala u Majdanpeku, našao se mladi Radun.

Oženio se mesec dana ranije, pre polaska u avanturu, sa svojom devojkom, studentkinjom generacije na Ekonomskom fakultetu. Bio je to odlazak: Grlom u jagode.

Glavni privredni bos Majdanpeka, bio je veliki vizionar, stručan, hrabar i strog, čovek poput Slobodanovog oca, što je Radunu olakšalo uklapanje u novu sredinu. Poslovni izazov je rodio ambicije kod mladog čoveka oko koga su nicale giganstke fabrike. Predano i posvećeno je radio na podizanju jedne od najvećih fabrika bakarnih cevi na svetu, zatim fabrike za proizvodnju metalnog novca i konačno, fabrike tečnog zlata.

Generalni direktor u zabačenom rudarskom gradu, Slobodanov profesor sa fakulteta, poziva ga jednog jutra i predlaže mu funkciju Direktora sektora za razvoj tehnologija i investicije. Mudri profesor, koji je svoje fantastične ideje znao da realizuje, prepoznaje u mladom inženjeru talenat i hrabrost za velike poslove i odmah ga baca u vatru velike investicije.

Radun mu se odužuje požrtvovanim radom, koji sa istim entuzijazmom u čizmama gaca po blatu gradilišta, a onda u odelu i cipelama, kao engleski gospodin, odlazi na specijalizaciju u Oksford kako bi bakarne cevi postale prvi jugoslovenski proizvod sa znakom kvaliteta! I opet je pobedio. Uz vrlo oskudan engleski uspeo je da savlada obuku i dobije znak kvaliteta za fabriku. Ubedio je slavne profesore da razumeju i njegovu englesko-srpsku verziju. Uglavnom, zadatak je uspešno izvršen.

Svi veliki jugoslovenski igrači u Britaniji, od predstavnika "Geneksa", "Jugometala" i ambasade SFRJ, prisustvovali su slavlju. Sa strane je sedeo iskusni stari Jevrejin koji je upravljao čitavom trgovinom na londonskoj berzi bakra. Uzeo je čašicu viskija i prorekao Radunu da će postati veliki biznismen.

Ali, savetovao mu je da se nikada ne ponese i da veliku tortu, kao simbol uspeha, ne pojede sam već da je uvek deli sa svojim ljudima.

Zato Radun smatra jednom od najpogubnijih osobina u srpskom biznisu čuveni egocentrični monolog koji počinje i završava se sa - "Ja - pa ja!". Usledio je dugačak put. Veliki partijski šefovi iz Beograda pozivaju ga nazad. Prerastao je Majdanpek i sledilo mu je unapređenje. Predlažu mu mesto zamenika direktora ili savetnika u Institutu za sisteme planiranja i upravljanja.

Bio je to, ne toliko poznati, koliko moćni inovativni fond za razvoj Jugoslavije.

Zadatak Raduna postaje još intrigantniji: istražuje po svetu, kako bi prepoznao i doveo najsavremenije tehnologije sa Zapada u Jugoslaviju, a onda dalje na Istok. Odradio je i taj posao. Ponuda koja je usledila, bila je logična.

"Centrokop" mu nudi dva mesta: spoljnotrovinski predstavnik u Mineapolisu, SAD, ili u Lenjigradu, u Sovjetskom Savezu. I danas mu na srcu leži Lenjingrad, iako ponekad taj grad nazove - Sankt Peterburg. Odlazi ponovo u novi život. Postaje svedok raspada Sovjetskog Saveza, ali i dalje nastavlja da posluje za "Centrokop", a onda se raspada I Jugoslavija. Jedini izbor je da krene u privatni biznis.

To je bilo vreme čuda. U vreme cepanja velike crvene imperije, njegova deca Milica, Bojan i Ana idu u jaku matematičku školu, dok njihov otac posluje u neverovatno teškom i neizvesnom privrednom ambijentu, što bi rekli današnji analitičari. Mama i supruga Smilja je glavni prevodilac i za školu i za posao, ona jedina zna ruski. Raduna, čuva kagebeovsko i policijsko obezbeđenje, a Smilja čuva sve njih zajedno.

I, došao je kraj još jednog putešestvija. Radun se vraća kući 1995. godine. Mogao je da ode u bilo koji kraj sveta. Ima tu, međutim, još jedna sitnica: mnogo puta po svetu je sretao srpske milijardere, ali nijedan od tih bogataša nije bio srećan! To je prevagnulo u izboru.

Po povratku u ravnicu razmišlja o proizvodnji iz oblasti hrane. Prijatelji, profesori sa Poljoprivrednog i Tehnološkog fakulteta mu predlažu izgradnju fabrike jabukovog sirćeta. Čita o lekovitosti jabukovog sirća od Dr.Džervisa i to ga intrigira. Sve prerađivačke fabrike staju, a tržište nudi do 100 hiljada tona industrijske jabuke svake godine.

On u zapuštenom i neiskorišćenom voću vidi zlato. Deca stasavaju i pristižu.P orodica se dogovara i pravi investicioni plan za fabriku hrane, kao nekada za fabriku cevi. Dolazi mu stari prijatelj koji već dugo radi u "Tetrapak"-u.

Raduni tada dobijaju ponudu koju je teško odbiti. "Tetrapak" im nudi proizvodnu liniju za sokove, na probu na godinu dana. Ako krene, platiće na rate. Tako "Nectar" kreće u razvoj proizvodnje sokova i osvajanje tržišta.

Stručnjak za bakar shvata Marksovu tezu o preseljenju kapitala u sektor sa višom profitnom stopom. Prezime Radun postaje sinonim za prave sokove, sa deset novih proizvodnih linija, najboljih u svetu. I, sve to, izgrađeno, u Bačkoj Palanci, zadnja pošta Srbija! Moto: Najbolje iz Srbije. I mi to možemo.

On je iskusni, robusni, i uvek još pomalo socijalistički direktor, koga nikada ne nazivaju tajkunom i novobogatašem. Neće ljudi da promaše temu.

I zato je samo takav karakter, nastao iz mešanja bosanskih planina i vojvođanske ravnice, od bačke zemlje do direktora , mogao da pobedi svetsku konkurenciju i ispred nosa, uz svesrdnu pomoć cele porodice, preuzme slovenački "Fructal"! Najveće kompanije sokova utrkivale su se u borbi za kupovinu bisera slovenačke privrede, ali je njegov sin Bojan,došao sa predlogom da se I porodica Radun uključi u tu trku. Seli su svi sa njim zajedno, i otac i majka i sestre. Hoćemo li,možemo li? Idemo.Treba pobediti, a ne ugroziti postojeći biznis.

Srpska firma kupuje Fructal?! U Sloveniji čuđenje i neverica. I pitanje: Ko su ti Raduni? Analize pokazuju kompatibilnost ove dve fabrike, zajedno može bolje, racionalnije i više - uspešnije. "Nectar" nema nameru da gasi "Fructal". Brzo se to razumelo.

A sada, baš ovih dana, "Fructal" i "Nectar" su udruženim snagama otpočeli izvoz u Kinu. Veliko tržište i veliki izazov.

Šta je posle svega preporuka srpskog privrednika svim vlastima, bez obzira na stranačke boje i ukuse: kod svih privatizacija prvo gledaš ko ti kupuje fabriku. Kupac mora da bude iz te delatnosti. Drugo, kupac ne sme da proda imovinu i zemljište u narednih 10 godina. I, treće, tada će mešetari sami da beže odavde.

Tako bi glasila ekonomska politika ovog stručnjaka za sokove koji je potpuno osoben kapitalista: ne troši odmah profit na provod, jahte, vile nego investiraj u razvoj. Njegovo troje dece su sa uspehom završili svoje fakultete. Specijalizuju biznis na najvećim svetskim univerzitetima, a potom se vraćaju u nadzorne odbore fabrika. Kadrovi se nikad nisu stvarali preko noći, potrebno je vreme i upornost.

Otuda Slobodan, kao stvaralac, pripada ekipi koja čuva firmu, imovinu i radnike, kao onu tortu, po receptu starog Jevrejina, svako treba da dobije bar mali deo te torte.

Autor teksta: Aleksandar Apostolovski

*** Slobodan Radun ovogodišnji je dobitnik priznanja "Laureat Vrline" koje dodeljuje Mokrogorska škola menadžmenta sa partnerima, a odaje se za izuzetan doprinos očuvanju domaće privrede.