(Evropa) Kakva sudbina čeka PKB - golf tereni umesto oranica ?

Poljoprivredni kombinat Beograd nalazi se na petnaestak kilometara od glavnog grada. Ta blizina mu je doskora bila prednost, a uskoro može da mu dođe glave.

Naime, korporacija PKB je maja prošle godine pokrenula postupak privatizacije jer se, prema pozitivnim zakonima Srbije, od marta ove godine ukida društvena svojina.

Država je istovremeno odlučila da kombinat bude privatizovan putem tendera, a dok se ne objavi poziv za zainteresovane kupce, raspisan je tender za privatizacionog savetnika, dok revizori češljaju knjige PKB-a.

Tender za privatizacionog savetnika država je raspisala oktobra prošle godine, ali dosad ga nije izabrala, a kako nam je rečeno u Agenciji za privatizaciju, izbor je u toku.

Evropa je saznala da bi to mogao da bude Bi-SI Eksel jer su se oni jedini prijavili, ali se ne isključuje mogućnost da se pojave poznatije i referentnije firme ukoliko država stvarno odluči da proda PKB.

– Strah postoji i kod zaposlenih i kod menadžmenta, i opravdan je. Jer, imati 22.000 hektara prvoklasne obradive zemlje u jednom komadu u neposrednoj blizini velikog grada, to nema nigde u Evropi – kaže Milan Veljović, zamenik generalnog direktora PKB-a.

– Možda tek sada u Rumuniji dolazi do formiranja takvog kompleksa. To je privilegija koju nema niko, a posebno je važno da od tih 22.000 hektara, 17.500 hektara je državna imovina, koja nije opterećena obavezom da bude nadoknađena bivšim vlasnicima.

Kompleks nije nastao kao posledica komasacije ili nacionalizacije, već je to zemlja rita i močvare pretvorena u plodne oranice – objašnjava naš sagovornik.

Primarna proizvodnja je grana koja donosi mali profit. U tome leži i dobar deo odgovora da li bi budući vlasnik koji bi morao da plati pozamašnu sumu za PKB mogao uloženi novac da izvuče iz primarne proizvodnje, koja ne donosi zaradu.

Onda bi usledila promena namene zemljišta, pa ne bi bilo čudo da PKB postane teren za golf ili akva centar.

Sve je u igri, jer ljudska mašta je velika, ali sasvim je izvesno da ta zemlja neće biti mesto za primarnu proizvodnju kakvu sada poznaje kombinat, uz smeh i sarkazam objašnjava Veljović najcrnji mogući scenario za sudbinu kombinata.

Rukovodstvo ističe da su poslednjih decenija bili upijač za sve socijalne mere i zato ne čudi što su zaostajali u svakom pogledu.

Da bi se to nadoknadilo, poslednjih šest godina uloženo je oko 20 miliona evra kako bi se modernizovala proizvodnja, obnovila mehanizacija...

To je dalo rezultate, povećani su prinosi pšenice, kukuruza, soje, šećerne repe. Da u PKB-u rade planski potvrđuje i činjenica da proizvode za poznatog kupca jer samo tako mogu da obezbede stalan prinos i planiraju na duže staze.

Vezali su se za najveće firme u oblasti proizvodnje hrane jer samo Imlek može da otkupi svu proizvodnju mleka, Sunako otkupljuje svu proizvedenu šećernu repu, a sve žitarice prodaju Ju pointu. Godišnji obrt kapitala iznosi 5,5 milijardi dinara.

Obrt kapitala od samo 5,5 milijardi dinara, kao i činjenica koju ističu mnogi ekonomisti da je za poslednjih pet godina ukupni profit PKB-a iznosio samo 100.000 evra, uz apostrofiranje podatka da kombinat ne plaća ni dinara na ime zakupa, dovodi ga u crvenu zonu opstanka kao kombinata u sadašnjem stanju i sa ovakvim statusom.

Prošle godine donet je Zakon o poljoprivrednom zemljištu, s jednim jedinim ciljem – da se uvede red u strukturu vlasništva u agraru.

U Srbiji će postojati samo dva oblika svojine – državna i zadružna. Zakon predviđa ukidanje društvene imovine, koja će biti prodata, a državna imovina postaje neotuđiva i može se izdavati u zakup, ili arendu. Zadruge, pa ni njihova imovina, zakonom nisu obuhvaćene.

Zakon bi, prema tome, morao da reši sudbinu 780.000 hektara obradive zemlje u Srbiji. Ali, još jednom se pokazalo da doneti zakoni idu drumom, a život šumom jer kada je trebalo primeniti određene odredbe zakona, zakonodavci su se spotakli već na prvom koraku.

Takav je slučaj Poljoprivrednog industrijskog kombinata Bečej – državno zemljište koje je dotad koristilo kombinat opština je izdala u zakup.

Svako smanjenje poseda koji su do juče koristili, smanjuje im cenu prilikom prodaje, jer se Poljoprivredno industrijski kombinat Bečej nalazi u procesu privatizacije.

PKB bi mogao da doživi sličnu sudbinu kao PIK Bečej. Jer, njihovih 18.000 hektara koji imaju status društvenog, državnog vlasništva, moralo bi da se proda ili zakupi ako bi se zakon striktno tumačio.

Zato je slučaj PIK Bečeja postao lakmus za donošenje konačene odluke da li poljoprivredne kombinate treba privatizovati ili ih ostaviti u državnom vlasništvu sa svom imovinom i zemljom dajući im status javnog preduzeća.

To je dovelo da polarizacije među stručnjacima: jedni su za striktno poštovanje donetog zakona, privatizacije i izdavanja u zakup, a drugi se zalažu za menjanje donetog zakonskog rešenja.

– Odmah se nameće pitanje šta će državi poljoprivredno zemljište. Ako bude gazdovala njime kao dosad, teško da će od izdavanja u zakup moći značajno da puni budžet – kaže Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište.

– Oni koji se zalažu da država treba da zadrži značajan deo privrede pod kontrolom, a time i agrar, ne samo da ne znaju ekonomsku teoriju, koja kaže da je država loš i neefikasan vlasnik, već pokazuju da nisu putovali, jer da jesu, videli bi da Bugarska i Rumunija nemaju veće vlasništvo od deset odsto.

U zemljama Zapada, mislim pre svega na Francusku i Grčku, udeo javnog vlasništva je od četiri do pet odsto.

U Velikoj Britaniji još manje, tek negde oko jednog procenta. Za takvu odluku ne postoji ekonomsko opravdanje – kategoričan je Prokopijević.

Privatizacija poljoprivrednih industrijskih kombinata u Srbiji bila je tema naučnog skupa na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, koji je organizovalo Društvo agrarnih ekonomista Srbije sa ciljem da pruži moguće odgovore i rešenja na tu temu.

Njihov zaključak bio je potpuno jasan: poljoprivredne kombinate treba podržaviti, odnosno ne treba ih prodavati, privatizovati.

Odsek za poljoprivredu Privredne komore Srbije imao je sličnu temu za razmatranje i ne čudi da su i oni došli do sličnih stavova – treba zadržati tehnološku celinu velikih sistema, pre svih PIK Bečeja i PKB-a.

Državnom zemljom u Srbiji bavila se i grupa doktora ekonomije okupljenih u Centru za liberalno-demokratske studije (Boško Mijatović, Boris Begović, Dragor Hiber i Miodrag Zec), koji su izneli svoja rešenja za vlasništvo nad građevinskim, gradskim i poljoprivrednim zemljištem.

– Smatram da poljoprivrednu zemlju treba prodati, jer su rešenja koja se nameću neracionalna i nedelotvorna – smatra Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

– Pri tome velike komplekse trebalo bi podeliti na manje celine, ne veće od 50 hektara, pošto će na taj način u kupovinu moći da se uključe i zainteresovana manja gazdinstva, a time bi trebalo da se poveća prodajna cena, kao i ukupan prihod države, s tim da kada zemlju kupuju zemljoradnici, država bi morala da im izađe u susret i omogući im da je kupe na duži rok, na 36 ili 60 rata.

To ne bi važilo za pravna lica, koja bi kupljenu zemlju morala da plate odmah jer su u prilici da naprave aranžmane s bankama i njih država ne treba da finansira.

Još jednom se potvrdilo da je kod nas teško imati unisono rešenje za neku situaciju, ali svi sagovornici Evrope slažu se da bi Srbija trebalo da stvori rešenje za agrar koje se zasniva na individualnom gazdinstvu, kao i zakonska rešenja koja bi to podržala.

Iako je Zakonom o poljoprivrednom zemljištu ukinuta društvena svojina nad zemljom, ona i dalje postoji, i zato u Srbiji još traje raščišćavanje društvenog, državnog i zadružnog poljoprivrednog zemljišta ne bi li država konačno saznala čime raspolaže i na šta može da računa, ne bi li znala koliko će se novca sliti u budžet od mogućeg zakupa ili prodaje.

Dosad je najviše zemlje prodato u Vojvodini, i najveći kupci, ali i zakupci bili su veliki sistemi, a bilo je i pojedinaca.

Mnogi od njih u jednom komadu imaju velike površine obradivih oranica, a tu prednjači MK komerc sa 32.662 hektara, Delta sa 11.910 hektara i Industrija mesa Matijević sa 14.269 hektara.

Postanak
·Kraljevina Jugoslavije je 1936. godine donela odluku o osnivanju PKB-a, te je Francuzima dala koncesiju da na tom prostoru podignu zaštitne nasipe i da novoformiranu zemlju koriste u narednih 30 godina

·Za dan osnivanja PKB-a uzima se 27. decembar 1945. godine. Tekovine kraljevine su izbrisane, ali ne i 1.400 hektara uređene obradive zemlje, na kojoj je počela novija istorija kombinata

·PKB je, u stvari, ostrvo jer s dve strane ga okružuje Dunav, s treće Tamiš i sa četvrte Karaš. Do njega se dolazi preko dva mosta

·To specifično ostrvo zaštićeno je sa 97 kilometara nasipa, ali istovremeno ima prirodnu barijeru – vodotokove pomenutih reka – što mu omogućava da bude izolovano od svih vrsta bolesti koje prete biljkama i životinjama

·PKB čini posebnim to što se nalazi ispod površine Dunava (kriptodepresija)

·Rit se u toku šest decenija isušivao i pretvarao u plodno zemljište, tako da PKB sada zauzima prostor od 22.000 hektara obradivih površina

·Istovremeno sa isušivanjem močvare, rađeni su kanali (920 kilometara), čija mreža je dva puta gušća nego, recimo, u Holandiji.

poziv na pretplatu na časopis na www.evropanedeljnik.co.yu