Da li je kinesko ulaganje u Pireju uspješna priča?

Grčka vlada do sada je bila prilično zadovoljna poslovanjem te firme u najvećoj grčkoj luci.

- Kineska investicija u Pireju ima prednosti za obje zemlje - rekao je premijer Kirjakos Micotakis na prvom sastanku na vrhu Kine i 17 zemalja Centralne i Istočne Evrope u februaru prošle godine. Kineski predsjednik Si Đinping je pak tu investiciju opisao kao "besprimerni projekat". On ocjenjuje da je Pirej "važno čvorište za brzu kopnenu i pomorsku vezu između Kine i Evrope, i veza između Azije i Evrope".

Kinezi su modernizovali luku i danas je Pirej najveća luka u istočnom Sredozemlju i sedma po veličini u Evropi. Radna mjesta su sigurna, uslovi rada nisu ni bolji ni lošiji nego negdje drugdje u Grčkoj. Kosko se kreće u okvirima grčkog radnog prava i podložan je, barem teoretski, kontrolama nadležnih tijela - koje se, istina, rijetko sprovode.

Uprkos tome, sindikati u Pireju stalno se žale na uslove rada i traže strože bezbjednosne mjere, nakon što je prošle godine smrtno stradao jedan lučki radnik. No, očigledno je da Kosko, kao i skoro svaki veliki poslodavac u Grčkoj, baš i ne osjeća preveliki pritisak od strane nadležnih kontrolnih organa.

Od kad je Kosko preuzeo Pirej, njegovi brodovi dovoze sve više kineskih proizvoda u luku koja je postala jedno od najvažnijih mjesta za pretovar u Sredozemlju. Za druge grčke luke to ne predstavlja problem, s obzirom na to da ne konkurišu s Pirejom. To se, međutim, negativno odrazilo na druge luke za pretovar robe u jugoistočnom Sredozemnom moru - one su izgubile na značaju i gube poslove.

Da li je, dakle, kinesko ulaganje u Pireju uspješna priča? Jeste, ali samo dotle dok ne postoji sopstvena vizija i novac za sopstvenu nacionalnu politiku u lukama, kaže Kostas Hlomudis, profesor na Univerzitetu u Pireju. U razgovoru za DW on objašnjava da u drugim evropskim zemljama važeći modeli za ulazak privatnog kapitala u luke nemaju ništa zajedničko s grčkom praksom. U EU se neko pristanište iznajmljuje privatnom preduzeću na određeni broj godina, a često postoji veći broj konkurentskih firmi koje dijele jedan kontejnerski terminal. U Grčkoj je situacija sasvim drugačija.

U Grčkoj su Kosku prodati većinski udjeli u luci u Pireju - on je najprije imao 51%, a danas ima 67%. Kosko tako može sam da odlučuje o sudbini luke.

- Prodaja Pirejske luke, s obzirom na način na koji je obavljena, bila je tragična greška - smatra Hlomudis. Pirej sada, za razliku od Hamburga, zaista zavisi od treće države, naime Kine, ukazuje grčki profesor.

A tek predstoji privatizacija važne luke u Aleksandropolisu na sjeveru Grčke. Tamo će vjerovatno novi vlasnik biti iz SAD. Ta luka je već sada glavno mjesto za pretovar američkih isporuka oružja. Time će ta infrastruktura od znatne geostrateške važnosti za EU biti u rukama treće zemlje, upozorava Hlomudis.

Za grčkog profesora jedno je jasno: potrebna su jasna pravila i trebalo bi se odlučiti koji uslovi moraju biti sastavni dio ugovora o koncesiji, kako ne bi bila ugrožena nacionalna i evropska bezbjednost. On zato smatra da bi EU trebalo da ima jedinstvena pravila za važnu infrastrukturu od geostrateške važnosti. I da bi ista pravila trebalo da važe za luke u Roterdamu, Hamburgu ili Pireju.

- Potrebna nam je zajednička evropska politika - kaže Hlomudis i dodaje:

- Evropska komisija bi taj problem koji se pojavio u Njemačkoj trebalo da iskoristi kao šansu za stvaranje zajedničkih pravila za očuvanje evropskih interesa prema trećim zemljama.

Početkom vijeka u Evropi je postojao jedan čarobni recept za rješavanje ekonomskih problema - privatizacija infrastrukture. Sve je bilo na prodaju - pomorske luke i aerodromi, firme za snabdijevanje vodom i strujom. Tako je bilo i u Grčkoj.

Kinezi su bili prvi koji su se zainteresovali za luke u Pireju i Solunu. No, u to vrijeme radnici tih luka uspješno su se usprotivili kineskom preuzimanju. Tek 2009. je tadašnja konzervativna vlada Kostasa Karamanlisa iznajmila Kosku dio luke u Pireju.

A onda je došla 2010. i grčka dužnička kriza. Jedan od uslova Trojke, sastavljene od predstavnika Evropske komisije, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda, za spas grčke privrede bila je rasprodaja državnog vlasništva. Tako je Kosko dobio čitavu luku u Pireju, s obzirom na to da su Kinezi tada bili jedini koji su tamo željeli da investiraju.

Taj pritisak Trojke doveo je i do prodaje 14 grčkih aerodroma nemačkom Fraportu. On sada može da odlučuje u koji aerodrom će da investira, a u koji neće. Grčka država više nema pravo glasa. Ali Fraport je, za razliku od kineskih ili američkih ulagača njemačka, dakle firma iz EU - a ne firma od koje prijeti geopolitička opasnost.