Put do pakla je popločan biorazgradivom plastikom?

Otkako se plastika (s pravom) našla na stubu srama, ekološki svesni potrošači prigrlili su ono što su verovali da je zelenija alternativa - pakovanja s prefiksom biorazgradiv. Naučnici su odmah upozorili da proizvodi koji deluju kao da su dobri za prirodu - biorazgradive kese, flaše, šolje za kafu za poneti - imaju i drugu stranu medalje. O tome govori i novi izveštaj Evropske agencije za zaštitu životne sredine, koji ističe da je potrebno jasnije označavanje biorazgradive plastike, kao i informisanje potrošača o odlaganju i tretiranju ove plastike kako se ne bi napravilo više štete nego koristi.

Biorazgradiva plastika je ona koja se razgrađuje aktivnošću mikroorganizama, ali kada ova plastika dospe na deponije, što je čest slučaj, oslobađa se metan, gas koji doprinosi globalnom zagrevanju. Sa druge strane, uslovi za razgrađivanje kompostabilne plastike postoje gotovo isključivo u industrijskim postrojenjima za kompostiranje. Kućni uslovi i otvoreni prostor znatno su drugačiji i to utiče na stopu i domet razgradivosti.

Autori izveštaja ističu da biorazgradiva plastika može pružiti značajne ekološke koristi ako se koristi za specifične situacije i odloži pravilno. Ali ni tada, ne smemo se oslanjati osključivo na nju. A da bi se iz biorazgradive plastike izvuklo najviše, neophodna su poboljšanja u upotrebi i odlaganju, kao i informisanost potrošača.

Nije lako razumeti razlike između "može da se kompostira u industrijskim postrojenjima za kompostiranje", "može da se kompostira u kućnim uslovima", "biorazgradivo u slatkoj i slanoj vodi i zemljištu", "biozasnovano". Istraživanje u Nemačkoj pokazuje da je 58% ispitanika mislilo da sva bioplastika može da se kompostira. Zato je neophodna jasna komunikacija sa potrošačima, kažu autori izveštaja.

Ovo potvrđuju i ranije studije, poput one koju je sprovela Imodžen Naper (Imogen Napper) sa Univerziteta u Plimutu. U studiji koja je uzdrmala javnost testirane su kese koje su označene kao biorazgradive, kompostabilne i oksidegrabilne, kao i konvencionalne. One su ostavljene u tri različita prirodna okruženja tokom tri godine: u zemlji, moru i na otvorenom vazduhu. Kese označene kao kompostabilne potpuno su nestale u roku od tri meseca otkako su ostavljene u morskoj vodi. U zemlji su nedirnute dve godine, ali su se raspale kada su napunjene. Ostatak kesa, uključujući i one označene kao biorazgradive, i dalje su bile prisutne u zemlji i morskoj vodi i nakon tri godine i čak su mogle da izdrže teret. Nakon 9 meseci na otvorenom vazduhu, sve kese su se raspale, što se objašnjava uticajem sunčeve svetlosti koji pomaže razbijanju plastike. Ali, kako je Napper upozorila, one su samo raspale na sitnije delove, mikroplastiku što je još problematičnije, jer se ne može očistiti.

I drugi naučnici se slažu, ističući da bi deo problema mogao da se reši drugačijim označavanjem koji neće dovesti u zabludu potrošače. "Razgradiv, ali pod tačno određenim uslovima" je primer takve etikete.

Ali, kako i autori izveštaja poručuju, biorazgradiva plastika, čak i kad se isprate sve smernice, nije jedino rešenje. I dalje te proizvode potrošači koriste samo jednom, pa ih odbacuju, što je svakako manje prihvatljiva alternativa od biranja proizvoda koji se mogu više puta upotrebiti i tek na kraju reciklirati.