Dnevnik jednog direktora: Jezik brži od pameti

(Foto: Oleksiy Mark/shutterstock.com)

Neočekivano, u Milenkovoj firmi dogodile su se promene. Pre nekoliko meseci, on i kolege dobili su novog direktora. Uprava centrale u Nemačkoj je tako odlučila, jer su bili nezadovoljni. Svuda je kriza, ali nigde im rezultati nisu tako loši kao u Srbiji. Nisu imali razumevanja za opravdanja. Cenu neuspeha je platio direktor, dok su Milenko i ostali menadžeri promenu sačekali na radnim mestima. Ipak, u vazduhu se osećala neizvesnost kod svih. Ostanak na radnom mestu nikome nije bio zagarantovan.

Milenkovi rezultati, međutim, bili su dobri. Uspeo je da ispuni plan, naplata mu je bila dobra, kupci su ga cenili. Svaki problem je rešavao brzo. Snalažljiv je i dovitljiv. Uvek ima informacije o konkurenciji, o kupcima, čak i o kolegama. Osećao sam se kao trener koji samo treba da svom, inače sjajnom plejmejkeru, pokaže još neku fintu.

Sa tim utiskom nadmoćnosti, objasnio sam Milenku kakav je mogući sled događaja kod takvih promena. Novi direktor ima odobrenje da promeni celu ekipu. Verovatno neće promeniti sve, ali će od njih šest promeniti barem dvojicu. Očekuju ih pojedinačni razgovori sa novim direktorom i veoma je važno da se postavi pametno na tom sastanku. Bivšeg direktora ne bi trebao da spominje, već da više obrati pažnju na odobravanje planova i ciljeva novog direktora.

"Ali ti planovi su potpuno nemogući i nerealni", zavapio je Milenko. Uzvratio sam mu da sada nije trenutak da razmišlja u tome. Sada se odlučuje ko će ispasti iz voza, a ko ostaje. Kada se malo slegnu stvari naći će već načina kako da novom diši predstavi svoje ideje. Sada nikako. Ako mu se i tada ne bude dopadala direktorova vizija, polako će gledati da se prebaci u neku drugu firmu. Dok ne nađeš bolje, ćuti i trpi.

Osećao sam se pomalo kao Duda Ivković, kada na tajm-autu postavi taktiku i dogovori sa igračima koju kombinaciju odigrati u sledećem napadu. Odlučili smo se da odigramo pametan i pozicioni napad. Pružili smo ruke i razišli svako na svoju stranu. Milenko je otišao na teren, a ja sam seo na klupu, iščekujući rezultat.

Sutradan popodne, posle obavljenog razgovora, Milenko me je pozvao telefonom. Nestrpljiv da čujem ishod meča koji je moj igrač odigrao, odmah sam podigao slušalicu. Po glasu sam odmah naslutio da se nije završilo povoljno.

"Rekao sam mu sve šta mislim. Šta ne valja i zbog čega smatram da neće moći da popravi rezultate. Ne vredi. Ja sam iskren čovek. To što on hoće od nas, nema blage veze sa stanjem na terenu. Uopšte ne vidi probleme. Nema pojma gde je došao. Rekao sam mu da želim da napustim posao. Ne vidim sebe u takvom timu. Loša je atmosfera. Rezultati će biti još slabiji…"

"Čekaj,čekaj…", izgovaram u potpunom čudu, "kakva iskrenost, kakvi saveti, kakva svoja mišljenja…O čemu pričaš Milenko? Takva kombinacija ne postoji ni u jednom udžbeniku. Sa direktorima, pogotovu novim, samo treba da se složiš i sačekaš pogodan trenutak da objasniš svoje ideje."

"Nema veze. Naći će se novi posao lako. Ne mogu da lažem i da se pravim da je sve u redu. Da mu se smeškam i uvlačim, a da ne verujem u to što mi priča. Nisam takav čovek. Govorim ljudima šta stvarno mislim i takav sam. Pošteno radim i pošteno govorim."

Ne mogu da verujem to što čujem. Odigrati poslednji napad tako neiskusno. Naravno, novi direktor je oberučke dočekao poklonjenu loptu. Zahvalio se Milenku, odao mu priznanje pred svima, nahvalio ga, obećao pomoć ako negde zaškripi, ponudio svu moguću podršku i zamenio u roku od jedne nedelje.

Prošlo je nekoliko meseci od tada. Milenko još traži posao. Valjda je shvatio da ponekad i neke vredne osobine imaju visoku cenu.

Dok pišem ovu priču, prisećam se svog razrednog iz osnovne škole, nastavnika fizičkog i cenjenog košarkaškog trenera Ace Janjića. Imao je običaj da nas izgrdi za učinjene nestašluke i da neprijatnu besedu uvek završi ponavljajući tri reči – vreme, mesto i način. Ne sećam se nijedne druge njegove rečenice. Ova je ostala urezana za čitav život. Vreme, mesto i način. Dugo mi nije bilo jasno šta znači ta rečenica praćena visoko podignutom rukom sa tri prsta. Shvatio sam tek mnogo godina kasnije. Kada sam počeo da radim. Tu se nestašluci ne praštaju sa grdnjama, već koštaju mnogo više. Novca i karijere.

Milenko nije išao sa mnom u isto odeljenje. Nije ni trenirao košarku kod Ace. Zato nije ni mogao da čuje reči mog, na žalost pokojnog, učitelja. Ali možda mogu da mu ih prenesem preko ove priče.

Za sve u životu postoji pravo vreme, pravo mesto i pravi način.

Pa i za iskrenost.

(Više informacija o blogu - www.dnevnikjednogdirektora.com)