Dnevnik jednog direktora: Vrabac

Pre izvesnog vremena sam iskoristio put za Aranđelovac da nakon uspešnog sastanka, na povratku za Beograd, svratim u jedan poznati restoran u Mladenovcu. Junak ove priče nije ni kuvar, ni konobar, mada po svim parametrima njima pripada glavna uloga. Glavni junak je jedan mali vrabac kojeg sam upoznao dok sam ručao i koji me je neodoljivo podsetio na sebe, ali i na mnoge druge menadžere koje sam upoznao i upoznajem.

Kada je hrabro stao na ivicu stola, sa pomalo prkosnim i izazivačkim pogledom, prvi utisak mi je bio da ovaj mali stvarno ima m..a, mada baš nisam zagledao ispod perja, a i nisam bas stručan da dam takvu procenu. Bilo je nešto u tom nastupu što je bilo fascinantno i za poštovanje. Stao je dovoljno daleko od mene da ne mogu da ga ugrozim. Sa druge strane, dovoljno blizu da nikako ne mogu da ga ignorišem. Mogao sam da mu vidim oči i taj pogled koji je govorio nešto slično onome što vas oni mali Romi na ulici onako nehajno upitaju - kume daš neki dinar?

Ovaj vrapčić nije tražio dinar. Jasno mi je dao do znanja da nije zainteresovan ni za pečenje ni za šopsku salatu. Bio je zainteresovan za ono čega sam imao dovoljno na stolu i što mi nije predstavljalo napor da mu dam. Njemu su bile potrebne mrvice sa moga stola, koje meni ne znače mnogo, a njemu znače sve.

Vrabac je bio hrabar i rizikovao je svoj život. On nije znao da li sam možda došao sa neuspešnog sastanka, ljut i sa željom da nad nekim iskalim bes. Iako sam video puno vrabaca na okolnom žbunju, on je bio jedini koji je smeo da priđe tako blizu ljudi.

Posmatrali smo se tako nekoliko sekundi i dobio sam neodoljivu želju da ga nagradim za taj njegov rizik. U trenutku sam shvatio da taj vrabac radi isto ono što radim i ja i što rade hiljade menadžera i direktora na celom svetu.

Nikad nije jednostavno biti u poziciji top menadžera. Ako radite u nekom sistemu, uvek ćete iznad sebe imati nekoga. Moć je data višom pozicijom, vlasništvom u firmi, stručnim autoritetom. Kako će on tu moć koristiti nije napisano u pravilnicima firme.

Da li će biti blag ili ponekad i jako grub, nikad se ne zna. Često sam se pitao na koji način biti na sigurnoj udaljenosti, a opet dovoljno blizu da ne budete zaboravljeni kada se deli hrana, odnosno novac i beneficije, u našem slučaju. Kada sam danas video ovog vrapca, on mi je odgovorio na to pitanje.

Neki ljudi u hijerarhiji izaberu da ne budu u vidokrugu. Smatraju da je previše opasno biti u blizini autoriteta. Apsolutno se slažem sa njima. Ali onda ne bude ni mrvica.

Jedan moj klijent mi se požalio da mu se nekoliko puta desilo, spletom čudnih okolnosti, da jednom svom vrednom radniku ne poveća platu, iako je hteo. Jednom je rekao, ali nije potpisao, sledeći put su finansije izgubile papir, trećeg meseca je radnik napravio grešku zbog koje nije bilo logično da mu se dodeli nagrada, četvrtog meseca... Moj klijent je bio uveren da je do njega greška, ali ja sam uveren da je i sam zaposleni imao udela u tome. Jednostavno uvek je sakriven i bez obzira što je vredan i pošten radnik, on ne dolazi na ivicu stola, kao onaj mali vrabac, da se i sam pokaže pred autoritetom.

U dosadašnjoj karijeri bio sam često u ulozi vrapca. U početku sam stajao predaleko, kasnije preblizu. Nije jednostavno pronaći pravu formulu. Treba je osetiti. Postoje ljudi koji vas mogu povrediti i kada ste kilometrima daleko od njih. Neki vas ne vide ni kada stojite ispred njih. Bio sam i u ulozi autoriteta. Video sam ljude koji nisu sakrivali svoj kvalitet i oni su bolje prolazili od drugih. Bilo je i drugih koji su se pokazivali ali na previše loš način, što je takođe izazivalo reakciju, ali negativnu.

Pojavljivati se pred autoritetima i biti u njihovoj blizini nosi i određenu dozu rizika. Da budete iskritikovani i da iz vas ponekad izleti i ono što niste želeli da pokažete. Neki ljudi to veoma teško podnose i zato radije biraju zaklon. Tamo su sigurniji, nevidljiviji, sa manjim prihodima, u iluziji da neko misli na njih i dok se oni kriju.

A ako sami ne znate da procenite koje rastojanje od autoriteta je dovoljno, samo sedite u auto i pravo put Mladenovca. Sedite u ovu lepu kafanu, naručite hranu i čekajte. Profesor ce doći. Pardon, doleteti. I gledajte ga i učite. Ovo je veština koja će vam, ponekad, bukvalno spasiti život. Profesora za ovu veštinu ima dovoljno, svuda oko nas. Veći je problem što ima malo učenika.

(Više informacija o blogu - www.dnevnikjednogdirektora.com)