Šta kada jedna rečenica u Davosu utiče na hiljade odluka širom sveta - Da li znate šta je BANI svet i kako voditi biznis u realnosti koja se lomi?

Govor Donalda Trampa u Davosu pratili su ne samo svetski lideri i investitori, već i vlasnici malih firmi, direktori lokalnih kompanija i preduzetnici širom sveta. Od toga šta će jedan lider reći više ne zavisi samo "visoka politika", njegove reči mogu da utiču na cene energenata, tokove kapitala, lance snabdevanja i odluke koje se donose u malim kancelarijama i proizvodnim halama. Činilo se da je svet na trenutak odahnuo kada je poručio da neće biti upotrebe sile.

Ali upravo ta kratkotrajna kolektivna relaksacija otkriva suštinu sveta u kome danas živimo, realnosti u kojoj sistemi deluju stabilno sve dok se iznenada ne polome, u kojoj jedna izjava može da umiri ili uzdrma čitava tržišta i u kojoj se neizvesnost ne rešava dugoročnim planovima. Jedan mejl, jedan prekid u lancu snabdevanja ili jedna politička odluka i planovi koji su važili godinama prestaju da važe. Da li danas uopšte ima smisla dugoročno planirati ili živimo u svetu u kome se sistemi ponašaju stabilno sve dok se iznenada ne slome? Zamislite menadžera koji u januaru ima jasnu strategiju, budžet i projekcije, a već u martu shvata da su sve pretpostavke pogrešne. Šta se dešava sa planiranjem kada realnost postane nelinearna, nepredvidiva i teško objašnjiva?

Organizacije, istina, nikada nisu imale više podataka, alata i modela za odlučivanje, a ipak se čini da su istovremeno zbunjenije, anksioznije i ranjivije nego ikada pre. Sistemi koji su godinama delovali stabilno pucaju iznenada, mali događaji proizvode ogromne posledice, a lideri sve češće imaju osećaj da donose odluke "na slepo".

Ovakvu realnost opisuje BANI okvir, koji sve više potiskuje do nedavno dominantni VUCA koncept. O tome šta BANI svet zapravo znači i zašto klasične strategije više ne funkcionišu, razgovarali smo sa dr Sandrom Nešić, profesorkom na Fakultetu za medije i komunikacije i suosnivačicom Zavisi Consulting-a.

Za razliku od ranijih koncepata, BANI ne opisuje samo nestabilnost, već duboku krhkost savremenih sistema. Kako objašnjava dr Nešić, BANI je akronim od Brittle (krhak), Anxious (anksiozan), Non-linear (nelinearan) i Incomprehensible (teško razumljiv) i upravo te četiri dimenzije objašnjavaju zašto se savremeno poslovno i društveno okruženje doživljava kao iscrpljujuće.

- Za razliku od ranijih perioda, BANI svet nije samo "teži za planiranje", već zahteva potpuno drugačiji odnos prema odlučivanju, radu sa ljudima i dizajnu sistema. On opisuje realnost u kojoj mali događaji mogu imati ogromne posledice, u kojoj ljudi rade pod stalnim pritiskom i u kojoj čak ni dobro objašnjeni modeli često kasne za stvarnošću - ističe Nešić.

U takvom okruženju, dodaje ona, problem nije u tome što organizacije ne planiraju dovoljno dobro, već u tome što se kontekst menja brže nego što planovi mogu da opstanu.

VUCA okvir je polazio od pretpostavke da se složena realnost može "uhvatiti" kroz analizu, scenarije i snažno liderstvo. BANI, međutim, polazi od suprotne logike - da su sistemi postali toliko međuzavisni i krhki da se ponašaju nelinearno i često izmiču racionalnom objašnjenju.

- Zbog toga klasični pristupi strategiji, koji se oslanjaju na dugoročne planove, jasne mape puta i pretpostavku stabilnih uslova, sve češće ne uspevaju. Problem nije u kvalitetu planiranja, već u samom kontekstu koji se menja brže nego što planovi mogu da opstanu - kaže Nešić.

Jedna od najvećih grešaka koje kompanije prave u BANI svetu jeste pokušaj da na rastuću neizvesnost odgovore većom kontrolom.

- U BANI svetu planiranje prestaje da bude pokušaj da se "pogodi budućnost", a postaje način da se organizacija pripremi za kretanje kroz neizvesnost. To znači kraće planerske cikluse, više eksperimentisanja i stalno prilagođavanje na osnovu povratnih informacija iz realnosti, umesto rigidnog držanja unapred definisanih rešenja - upozorava Nešić.

Lideri moraju, ističe ona, da pređu sa logike kontrole na logiku stvaranja uslova.

Jedna od ključnih odlika BANI sveta je stalna anksioznost, kako kod lidera, tako i kod zaposlenih. Rešenje, prema Nešić, nije u lažnoj sigurnosti, već u psihološkoj sigurnosti.

- To podrazumeva transparentnu komunikaciju, priznavanje neizvesnosti i dozvolu ljudima da ne znaju sve odgovore. Anksioznost se ne smanjuje lažnom sigurnošću, već poverenjem i jasnoćom oko onoga što jeste i nije poznato - kaže ona.

Drugi važan korak je redistribucija odlučivanja. Kada ljudi imaju osećaj kontrole nad sopstvenim radom i realna očekivanja, raste njihova otpornost, ali i produktivnost.

Na pitanje šta nas očekuje u budućnosti: nova stabilnost ili nova kriza, dr Nešić odgovara prilično jasno: povratka na staru stabilnost verovatno neće biti.

- Verovatno nas ne čeka povratak na stabilnost kakvu pamtimo iako bismo to svi želeli, već privikavanje na stalnu promenljivost. Krize neće nestati, već će se preplitati i ubrzavati, što znači da će sposobnost adaptacije postati važnija od pokušaja predviđanja. U tom smislu, budućnost pripada organizacijama i liderima koji mogu da funkcionišu bez iluzije potpune kontrole, koji znaju da zastanu, oslušnu sistem i donesu sledeći smislen korak. Neizvesnost neće nestati, ali način na koji se prema njoj odnosimo može postati zreliji i održiviji - zaključuje ona.

U tom smislu, budućnost pripada organizacijama i liderima koji mogu da funkcionišu bez iluzije potpune kontrole, da zastanu, oslušnu sistem i naprave sledeći smislen korak, čak i kada nemaju celu mapu ispred sebe.