Menadžersko biti ili ne biti - Kako rešiti poslovne dileme?

(Izvođenje drame Slavomira Mrožeka "Emigranti" u teatru Tarnovski u Poljskoj)

Kada se glavni menadžer neke velike kompanije nađe pred ozbiljnom dilemom kako da razreši važan poslovni potez, njegova muka nije ništa manje teška, čak manje sudbonosna, od vapaja danskog kraljevića: biti ili ne biti? Pitanje je teško bilo onda, a teško je i danas, kada prvi među jednakima treba da "preseče" i donese pravu, valjanu, plodonosnu poslovnu odluku.

Vezu između dilema savremenog menadžera i nedoumica koje se provlače kroz književna dela najvećih svetskih pisaca, poput Šekspira, Ibzena ili Mrožeka, uspostavio je dr Zoltan Baračkai i kroz sistem studija, predavanja i radionica ponudio ga vrhunskim menadžerima.
Još od doktorata na Novosadskom univerzitetu 1983. godine Zoltan Baračkai je profesionalno orijentisan prema poslovnom odlučivanju. Autor je 16 knjiga iz ove oblasti, liderstva, koučinga, kreiranja budućnosti poslovnog sistema i poslovnih strategija. Predavač je ili gost na brojnim univerzitetima u Evropi, SAD i Velikoj Britaniji. Trenutno živi
u Budimpešti gde, kako kaže, ima status slobodnog strelca i vodi malu konsultantsku organizaciju, predaje na postdiplomskim studijama i od 2007. godine organizuje koučinge za veće radne organizacije.

U razgovoru za Magazin Biznis dr Baračkai je objasnio da je osmišljavanje neuobičajenih studija za ljude iz prakse izazov kojem ne odoleva tokom višedecenijskog bavljenja ekonomskom naukom, preciznije "neprogramiranim poslovnim odlukama".

Nedavno ste na jednoj konferenciji govorili da se sve češće od menadžera u srednjim i poodmaklim godinama života čuje kako bi se dalje školovali, ali ne žele više da slušaju o istim modelima. Da li su Vaše radionice pokušaj da se na tom planu nešto promeni?

– Od sredine devedesetih, poslovne škole sa ove strane bivšeg Berlinskog zida orijentisale su se na obrazovanje menadžera po konceptu američkih poslovnih škola iz osamdesetih godina 20. veka. Nastava se temeljila na zamislima Kotlera, Brajli-Majera, Portera, drugim rečima na "harvardskoj školi pozicioniranja" iz decenije ranije. Ove škole pojednostavljuju stvarnost i predstavljaju stratege kao srednjovekovne vitezove koji se bore za jedino dobro i za to dobijaju princezu i pola kraljevstva. Takvu krivu sliku želimo da ispravimo novom školom.

Kakav je, zapravo, koncept radionica temeljenih na dramama svetskih pisaca?

– Polazna osnova je da heroj drame nije junak u smislu srednjovekovnog viteštva, nego u funkciji nadilaženja uobičajene norme. Njegov doprinos čovečanstvu nisu dobra dela, već uteha da je ono sposobno da preko svojih izabranih i izvanrednih pripadnika dostigne vrednosti koje običan smrtnik ne može dostići. Tragedija dramskog heroja ne može da se svede na pitanje dobra ili zla.

Kako bi to izgledalo u savremenoj praksi?

– Na primer, direktor sa ove strane bivšeg zida ima jedan javni cilj koji obelodanjuje, ali ima i drugi – potisnutu želju koju ne priznaje ni samom sebi. Javni cilj je – napraviti globalnu, kapitalističku organizaciju koja će kasnije otkupljivati druge lokalne firme. Potisnuti cilj je da, konačno, pokaže "Zapadu" da on nije manje vredan čovek. On je, zapravo, privremeno u situaciji da "služi" globalnoj firmi. Ta dva cilja ponekad jačaju, a nekada oslabljuju jedan drugog. Druga želja nije jača od prve, ali je starija i pomalo dublja.

Koja drama bi za to bila dobar primer?

– Promenu identiteta paralelno prikazujemo pomoću drame Slavomira Mrožeka "Emigranti". U ovom delu XX privremeno boravi s druge strane Berlinskog zida. AA ga optužuje da je rob novca. Kada posle uništenja vlastite ušteđevine XX pomisli da se oslobodio, tek tada zapravo shvata da nema nazad. AA ga pita šta bi on zaista hteo. Podseća ga da se oslobodio svoje ropske sudbine, pobunio se protiv tiranije novca, dokazao da sam sebi može pružiti luksuz slobode. Budi radostan, kaže mu AA. XX se žali da se sada ne može vratiti. Nisi mogao ni pre, znači nema razlike, zaključuje AA.

(Zoltan Baračkai)

Hoće li se održati probne radionice za širu publiku kako bi ona videla o čemu je reč i na osnovu toga odlučila hoće li se upisati?

– Glavna proba je neizbežna. Ali, polaznici ne smeju da budu publika koja moja predavanja gleda kao delove jedne drame. To bi onda bio teatar. Ideja je da takva probna radionica okupi 20 do 24 menadžera, sa kojima ćemo stvoriti jaku vezu između poslovne i dramske dileme, kao i interakciju između mene, dramaturga, pripovedača i poslovnih ljudi. Za savremeni marketing najpotrebniji su ljudi sa natprosečnom moći "širenja virusa". Oni su kao centralna figura u kuglanju: pogodiš li pravu, ona će pogađati sve.

Koji je glavni adut radionica i šta se njima želi postići?

– Svežija znanja najuticajnijih mislilaca poslovanja danas teško nalaze put do naših menadžera. Naglašavam da nisam zagovornik učenja menadžerstva iz časopisa i knjiga koje se masovno objavljuju u celom svetu. Ni mi to ne radimo, već pratimo nekoliko najuticajnijih osoba. Uglavnom se držimo "The Thinkers Top 50" sa naglaskom na one koji se bave dilemama koje smo odabrali. Iskustvo nam govori da su najzanimljiviji oni koji su tek ušli na listu 50. To su, po nama, Martin, Pink, Godin, Ijengar. Stare ideje zanemarujemo. Naš adut je čistoća novih pojmova.

Mislite li da ćete, u sveopštoj turobnoj atmosferi današnjice kada se govori samo o smanjivanju profita, a umetnost biva marginalizovana, pomoću nje dopreti do donošenja odluka?

– Ne mislim da je umetnost na silaznoj putanji. Naprotiv. Ubeđen sam da dolazi vreme kada će "viđenje neviđenog" biti nužno. Na predavanjima me niko nije gađao čašom kada sam rekao da studenti medicine na Jelu jedan semestar slušaju o likovnoj umetnosti.

Da li očekujete nekakve "smene" u službenom poslovnom jeziku?

– Krajem devedesetih u ovom delu Evrope "finansijska inteligencija koja govori engleski" zamenila je dotadašnje direktore koji su bili tehnička inteligencija i govorili su nemački jezik. Organizacije vođene novim direktorima ubrzo su postale "kćerke" neke globalne organizacije. Komunikacija je ubrzo sužena na jezik finansija, a s njom, naravno, i razmišljanje. Vrlo je verovatno da će njih ubrzo zameniti opšta inteligencija čiji će službeni jezik biti umetnički.

Mislite li da je moguće očekivati od polaznika da za vreme trajanja radionica "ispred vrata" ostave svoj smartfon kako bi se zaista aktivno uključili, a ne samo sedeli i prelistavali nepročitane mejlove?

– Prošle godine me je, pre početka radionice u jednoj velikoj firmi, organizator upozorio da će polaznici tokom predavanja često koristiti svoje telefone i laptopove. Ponudio sam mu opkladu u visini mog celodnevnog honorara da se to neće dogoditi. Pet minuta nakon početka predavanja i poslednji računar bio je zatvoren. Posle smo za večerom, uz vino, i dalje raspravljali o dilemama iz radionice. Ujutru sam saznao da su moji slušaoci do pred zoru ostali uz istu tematiku. Ljudi su gladni pravih rasprava, dosta im je mahnite jurnjave.

DOCTUS

Dr Zoltan Baračkai je autor DOCTUSa, sistema za podršku odlučivanja, primenjenog u 164 organizacije za modeliranje odluka. Naziv je originalno ime sistema, osmišljeno još 1996. godine. On kaže da nije želeo da to bude neki akronim od tri slova, što je uobičajena praksa kada je reč o informatičkim alatima. Traženo je neko ime koje pomalo vuče na latinski da bi se označila postojanost, i na učitelja koji sređuje znanje. Kada je reč o našoj zemlji, DOCTUS je pre više od dve decenije primenjen u dve organizacije, Jatu za vrednovanje radnika i subotičkom Severu za vrednovanje novih proizvoda. Dr Baračkai kaže da se za ovaj sistem ljudi obično opredeljuju posle njegovih predavanja na postdiplomskim studijama. Neophodno je barem 20 časova predavanja da bi se odlučilo gde ga primenjivati, a gde ne.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Magazin Biznis". Poziv na pretplatu www.nirapress.com )