(E Magazin) Intervju: Prof. dr Vladimir Srića, autor knjige „Biblija modernog vođe” Lider je harizmatični vođa!

Neposredni povod za razgovor sa ovim, u internacionalnim razmerama eruditom menadžmenta bila je njegova nova knjiga pod nazivom „Biblija modernog vođe”, čiji je osnovni zadatak, prema rečima autora, da posluži kao liderski priručnik onima koji jesu ili teže da postanu lideri. Recimo samo da je Srića redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Zagrebu i gostujući profesor na UCLA u Los Anđelesu. Završio je MBA program na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, jednoj od vodećih svetskih menadžerskih škola, gde je nagrađen kao najbolji student smera Nauka o menadžmentu. Doktorirao je na području informacionih sistema u menadžmentu. Danas vodi postdiplomske studije iz informatičkog menadžmenta i predaje na još 15 postdiplomskih programa širom regije. Autor je 36 knjiga i preko 300 naučnih i stručnih članaka.

e magazin: Puno se govori o menadžerima i menadžmentu, ne i liderstvu. Definišite nam prvo jedno pa drugo?
Vladimir Srića: U praksi menadžmenta razlikujemo administriranje ili rutinsko upravljanje poslom od liderstva. Pojam leadership prevodimo kao vođenje, ali možemo koristiti i termin liderstvo.

Većina menadžera školovana je, dakle, za administriranje, kako kaže ime njihove diplome i struke, a tek manji broj rukovodilaca školovan je za ono što smo prethodno nazvali liderstvom. Samo razlikovanje između administratora i lidera ima dva aspekta, stručni i ljudski. Krenimo od ovog drugog. Sposobnost ili posebnost vođe (lidera) proizlazi iz nečega što smo, u nedostatku boljeg termina, nazvali harizmom. U svakoj vojsci ima puno oficira, ali malo generala. No, i među generalima samo jedan je Napoleon.

em: Koje osobine mora da ima dobar menadžer, a koje dobar lider – i kako ih pomiriti ako su deo istog tima?
VS: Neki ljudi misle da su vođe osobe od posebnog materijala koji su oblikovali nasleđe i okolina. Drugi drže da svako može postati vođa ako se za taj posao dovoljno školuje. Oni koji veruju u ideju da se vođa rađa, ukazaće na brojne primere neškolovanih menadžera koji su ostvarili sjajne karijere bez diplome poslovnih škola. Obrazovanje ne škodi, ali ne rodiš li se kao vođa, badava ti je završiti sve liderske programe ovog sveta. Oni, pak, koji veruju da se vođa stvara, zagovaraće stalno učenje, seminare, MBA programe i rad na sebi. Oni će dokazivati kako obrazovani vođa vredi više i kako znanje na kraju uvek pobeđuje.

Kada je početkom devedesetih godina prošlog veka Lou Gerstner došao na čelo posrnulog IBM-a, mnogi su se pitali kako to da prvi čovek najveće svetske kompjuterske tvrtke nije vodeći ekspert za računare. U svom govoru on je saradnicima rekao da ništa ne zna o kompjuterima, ali to nije problem, jer su oni najveći stručnjaci za tehnologiju. Njegov posao biće da ih povede u novom smeru, da ih nauči o poslovnoj strategiji, tržištu, boljem timskom radu, boljoj organizaciji. Dodao je da firma nije u nevolji zbog toga što ne zna da proizvodi kompjutere, već je u krizi jer je izgubila viziju, motivaciju, ima lošu organizacijsku kulturu i nedovoljno poštuje svoje kupce.

em: Ko stvara lidera – geni, učenje i obrazovanje, sticaj životnih okolnosti ili nešto drugo, i šta?
VS: Preformulišimo vaše pitanje u „Da li se vođa rađa ili stvara?” Da. I jedno i drugo! Ko nije oblikovan kao liderska ličnost, bilo da je te osobine nasledio ili ih je razvio u povoljnom okruženju, neće biti uspešan rukovodilac. No, ako ne učiš, ne radiš na sebi, nisi spreman da pratiš naučne teorije i analiziraš praktična iskustva poslovnog sveta, takođe nećeš biti uspešan rukovodilac.

em: Kojim životnim i poslovnim principima se rukovodi menadžer, a kojima lider?
VS: Vođa stvara vizije i pridobija ljude za njih, dok administrator planira, organizira i nadzire rad svog tima. Administratori su skloni pravilima, redu i uhodanim metodama koje se temelje na iskustvu. Oni grade stabilne procedure (npr. ISO standarde) i čvrste organizacijske strukture. S druge strane, lideri vole da eksperimentišu, inoviraju, istražuju i menjaju.

Lider se bavi pridobijanjem ljudi za svoje vizije, a administrator raspodeljuje poslove. Lider inventivno određuje strategiju i viziju, a administrator temeljno i pedantno planira realizaciju aktivnosti kojima će se ciljevi ostvariti. Lider inspiriše saradnike koji učestvuju na realizaciji vizije, administrator se bavi kontrolom i rešavanjem problema organizacije. Dok lider poput vojskovođe pokreće u napad cele vojske, dotle administrator zapovijeda jurišom svoje čete, trudi se da spreči vojnike da se ne sakriju u prvi jarak i brine o ranjenicima.

Administratori su pomirljivi i nastoje da igraju na sigurno, nikoga ne izazivajući. Za razliku od njih, lideri su skloni riziku i neretko ulaze u sukobe. Uprkos tome, administrator većinu radnika mora da tera na rad, dok lider od njih dobije punu kooperaciju i kad je ne traži. Klasični je administrator pravi odgovor na izazove sistema u stabilnom stanju koji ne očekuju promene. Za razliku od toga, lider je potreban da bi se promenio kurs, iskoristile šanse i otvorio novi smer razvoja. Administrator održava sistem, lider ga spasava od propasti u uslovima velikih izazova. Lideri su istraživači, a administratori hodaju utabanim stazama.

Možda je najvažnija od svih nabrojenih osobina potreba i želja lidera za vođenjem. Kao što kaže narodna mudrost, vlast je strast i slast. Međutim, mnogi pojedinci ne vole da upravljaju ljudima, ne žele da preuzmu odgovornost, neskloni su riziku, izbegavaju konflikte i ne žele da se bore. Pravim vođama je, međutim, liderska pozicija i sve što ona sa sobom nosi, veoma potrebna. Njima je vođenje potreba i strast, oni hoće i moraju nekoga da vode.

em: Kad već pomenusmo tim – ko treba da ga čini, kakve osobine treba da poseduju pojedinci u njemu, i da li je tačno da je, ako u timu dva člana isto misle – jedan suvišan?
VS: Li Jakoča je svojevremeno otpustio svojeg zamenika s kojim se uvek u svemu slagao. Kad su ga upitali za razlog, rekao je: „Zašto da skupo plaćam čoveka koji o svemu ima moje mišljenje”. Vođenje je daleko više od organizacijske poslušnosti ili reda. Daleko više i od stručnih titula ili nasilnog istomišljeništva. Vrhunske vođe dobro znaju da organizacioni dijagrami i formalne titule sami po sebi ne vrede puno. Oni nisu ništa drugo nego opis strukture i nosilaca zadataka prema načelu „tako bi trebalo biti”, u idealnom organizacionom svetu kakav u poslovnoj, privrednoj ili političkoj praksi nikad nije postojao niti će postojati.

Najbolje vođe nikad nisu formalisti. Oni dobro znaju da su organizacijska uputstva često glupa i besmislena. Pravila u organizaciji neretko služe samo zato da opišu ko bi koga trebalo da sluša. Formalni autoritet sve manje je nalik generalskom činu kojem će se vojnici organizacije poslušno, iz straha, bez otpora pokoravati. Za autoritet se valja izboriti, a ne tražiti ga kroz papirologiju i pravila.

Vođe koje neko propisima nameće, teško će izboriti svoj komandujući položaj, ne zaslužuju li ga kao osobe. U svetu intelektualnog kapitala, znanja, preduzetništva i kreativnosti želimo vođe kojima ćemo verovati, koji inspirišu, nadahnjuju, podstiču i vole. Tražimo vođe čiji autoritet prihvatamo, kojima verujemo, koje poštujemo i volimo, nezavisno od njihovog formalnog hijerarhijskog položaja.

Formalni autoritet manje je bitan od sposobnosti vođe da utiče na nas i inspiriše nas. Dobar vođa zna da osobe koje ljudi cene predstavljaju najvažniji resurs organizacije, bez obzira na njihov formalni položaj. Te osobe su najbolji kandidati za menadžere ili vođe tima.

Postoje tri načina formiranja tima, od kojih su dva dobra i jedan loš. Dobro je kad menadžment organizacije odredi vođu i prepusti mu da slobodno izabere članove tima. Dobro je i kad menadžment odredi članove tima, a onda im prepusti da između sebe izaberu vođu. Loš način je kad menadžment odredi i vođu i članove tima.

poziv na pretplatu na na www.emagazin.co.yu