PARNIČNI POSTUPAK: Načelo efikasnosti ili načelo raspravljanja?

Poslednje izmene i dopune Zakona o parničnom postupku stupile su na snagu dana 31. maja 2014. godine. Već iz prvih odredbi uočljivi su novi napori i intencija zakonodavca da parnični postupak učini ekonomičnijim i efikasnijim.

Sa druge strane, zakonodavac ostaje tradicionalno veran načelu raspravljanja, uvodeći i nov mehanizam u cilju pružanja dodatne mogućnosti tužiocu da se izjasni pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe. Nesumnjivo je da pažnja, koju zakonodavac poklanja načelu efikasnosti postupka, ne ide na štetu drugih načela koja čine esenciju parničnog postupka.

Simbioza gore pomenutih načela se ogleda u tome da sud ima zakonsku obavezu da prethodno, pre suštinskog ispitivanja tužbe, ispita postojanje uslova za vođenje parnice, koji uslovi su propisani članom 294. Zakona o parničnom postupku, a u slučaju da nađe da neki od tih uslova nije ispunjen, sud je dužan da odbaci tužbu.

Ipak, istim članom zakona, u stavu 2, propisano je da je sud u obavezi da, pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe, održi ročište na kom će tužiocu omogućiti da se izjasni o okolnostima koje uzrokuju odbačaj tužbe. Pomenute okolnosti koje uzrokuju odbačaj tužbe mogu se podeliti u dve vrste: otklonjive i neotklonjive procesne smetnje.

Otklonjive procesne smetnje (npr. činjenica da je tužba nerazumljiva ili nepotpuna) su takve prirode da se uređenjem tužbenog zahteva mogu ispraviti radnjom tužioca, dok neotklonjive procesne smetnje (tužba podneta neblagovremeno, o istom zahtevu već teče parnica, zahtev ranije pravnosnažno presuđen, ne postoji pravni interes tužioca za podnošenje tužbe) se kao takve ne mogu ispraviti radnjom tužioca.

Neophodno je primetiti da je propisivanjem člana 294. Zakona o parničnom postupku, zakonodavac ostao donekle nedorečen, budući da citirana zakonska odredba propisuje da je sud dužan da pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe održi ročište na kom će tužiocu dati mogućnost da se izjasni, bez preciziranja da li je reč o otklonjivoj ili neotklonjivoj smetnji.

Ipak, tumačenjem predmetne norme od strane suda pravilno je ustanovljena razlika koju je zakonodavac propustio da eksplicitno normira u okviru sporne zakonske norme.

Naime, u Rešenju Privrednog apelacionog suda broj Pž 7711/2015 od dana 17.12.2015. godine naslovljeni sud je zauzeo stav da u slučaju postojanja neotklonjivih procesnih smetnji, sud nije dužan da omogući tužiocu da se izjasni o odbacivanju tužbe, budući da tužilac bilo kojom svojom radnjom, a naročito ne izjašnjenjem, ne može otkloniti nedostatke u tužbi koji se tiču predmeta spora.

Sledstveno navedenom, sud nije obavezan da uvek, u slučaju postojanja bilo koje od procesnih smetnji iz člana 294. Zakona o parničnom postupku, prethodno održi ročište na kome će tužiocu dati mogućnost da se o odbacivanju tužbe i izjasni.

Može se zaključiti da sudska praksa svojim tumačenjem daje pravi smisao zakonskoj normi koja je delimično neodređena, a sve u cilju efikasnosti postupka. U slučaju postojanja neotklonjivih procesnih smetnji, održavanje ročišta ne bi bilo svrsishodno, već bi, naprotiv, dovelo do nepotrebnog prolongiranja postupka i povećavanja troškova postupka u situaciji kada se tužilac nalazi u bezizlaznoj poziciji, budući da svojim radnjama ne može uticati na uslove koji dovode do odbačaja tužbe.

S druge strane, odnosno u slučaju postojanja otklonjivih procesnih smetnji (npr. kada je reč o nerazumljivoj tužbi), održavanje ročišta bi bilo korisno kako za tužioca tako i za sud, budući da bi se tužiocu omogućilo da, umesto podnošenja nove (razumljive) tužbe i ponovnog plaćanja sudske takse, shvati nedostatak tužbe i isti otkloni, čime bi postupak bio nastavljen.

Na osnovu navedenog može se zaključiti da zauzet stav sudske prakse po predmetnom pitanju, koji je upravo i omogućio da dođe do simbioze dva najbitnija načela, svoje opravdanje nalazi u postizanju idealnog balansa između načela efikasnosti i raspravnog načela parničnog postupanja. Iako u prvi mah deluje da isti protivreči načelu raspravljanja, razlikovanjem otklonjivih i neotklonjivih procesnih smetnji, sud zapravo uspostavlja ravnotežu sa raspravnim načelom, i to tako što daje prednost načelu efikasnosti definisanjem neotklonjivih procesnih smetnji, dok, s druge strane, prednost načelu raspravljanja daje definisanjem otklonjivih procesnih smetnji.