Dnevnik jednog direktora: Povratak džedaja

(Foto: Maxx-Studio/shutterstock.com)

"Pozdrav, imam jaku potrebu da Vam se obratim, nadam se da ne zamerate. Razlog je jednostavan, ali i prilično važan za mene. Naime, Vaša stranica me je trgla iz letargije i naterala da učinim nešto sa svojim životom. Trudiću se da budem kratak. Oduvek sam želeo sa se bavim filmom, konkretno montažom. Tri puta sam konkurisao na akademiji i uspeo da je upišem. Na kraju sam je završio u roku i postao diplomirani filmski i tv montažer. Tada me je i sreća pogledala, odmah sam dobio posao na tada našoj najjačoj privatnoj televiziji. U početku, bio je to posao iz snova. Iako nisam imao iskustva dobio sam kvalitetne projekte kroz koje sam mnogo naučio. Plata je bila odlična, fleksibilno radno vreme, čak smo imali i besplatna letovanja. Nažalost, bajka je potrajala samo pet godina. Narednih šest godina obeleležili su sve lošiji projekti, česte smene rukovodilaca, smanjene plate koje su kasnile i po četiri meseca. Postao sam nervozan i bezvoljan, izgubio želju za radom, nestala je i kreativnost. Iskreno, otaljavao sam posao i čekao, kao malo dete, da mi neko moju bajku vrati. Oženio sam se i dobio dete, što je uvećalo troškove samim tim i moju nervozu. Svi drugi su mi bili krivi. Tenzija na poslu bila je toliko velika, da je dolazilo i do fizičkih obračuna među nama, zaposlenima. Pošto sam otaljavao posao, veći deo vremena sam bio na Fejsbuku (znam da nije za pohvalu). Tako sam naleteo na Vašu stranicu i zainteresovala me je.

Čitajući je jedno vreme, slika u glavi počela je da se razbistrava. Nema bajke. Niko mi ne može pomoći. Moram uzeti sudbinu u svoje ruke i boriti se za svoju porodicu. Okrenuo sam novi list i seo da učim programe koje nemaju veze sa montažom. Doduše isto su televizijski programi, ali totalno drugačiji od svega sto sam do tada znao. Učio sam danonoćno. Uporedo sa učenjem, tražio sam novi posao. Raspitivao sam se među kolegama. Mi ljudi sa televizije se međusobno dobro poznjemo, nema nas mnogo. Poslovi se dobijaju uglavnom tako što vas neko preporuči. I ubrzo sam dobio ponudu u drugoj firmi. Ali, uz uslov da prođem probni rad od mesec dana i ukoliko zadovoljim, ostaću. Ne mogu da kažem da mi je bilo jednostavno da dam otkaz. Posumnja čovek u sebe, pomisli da je avantura otići sa posla koji zna i u kome je dokazan u totalno novi posao koji ne zna i gde treba da stane na crtu mnogo iskusnijim vukovima. Valjda je to i do našeg mentaliteta gde kad nađeš prvi posao misliš da si sve završio i tko upadneš u kolotečinu. A svet se menja na dnevnom nivou. Nije ovo više SFRJ, pa da ceo radni vek provedeš u jednoj firmi, na jednom radnom mestu.

Ipak, dobio sam neko čudno ohrabrenje i samopouzdanje. Dao sam otkaz i prihvatio probni rad u novoj firmi. Znao sam da moram da dam sve od sebe, jer neuspeh nije bila opcija. Sa suprugom koja tada nije radila i dvogodišnjim detetom, nisam smeo da omanem. Baš sam grizao da se dokažem. Dolazio sam prvi i ostajao poslednji na probnom radu. I sve vreme bio maksimalno aktivan i koncentrisan.

Rezultat sveg je da sada radim na televiziji, doduše ne montažu, ali sam srećan i zadovoljan. Novi poslodavac je izuzetno korektan i sve iz ugovora je ispoštovao. Ipak, ne živim više u bajci. Možda se sve sutra i ovde promeni nagore, ali sada više nemam strah i neću čekati šest godina kao u prošloj firmi. Promena posla nije bauk. Naučiti nešto novo sa 40 godina nije sramota. Spreman sam za nove izazove.

Još jednom, hvala što ste me trgli iz zombi stanja i samosažaljevanja.

Pozdrav, Branislav"

Hvala i tebi Branislave, pomislio sam nakon čitanja pisma. Hvala tebi što si pokazao kako može i dao primer drugima. Želim ti da nastaviš putem kojim si krenuo. Da pronosiš dalje slavu hrabrih džedaja. Pozdravljam te rečima mudrog Jode: neka Sila bude sa tobom, Branislave.

Neka Sila bude i sa svima nama.

Jer, treba mnogo snage da se ne ostane na mračnoj strani.

(Više informacija o blogu - www.dnevnikjednogdirektora.com)