Dnevnik jednog direktora: Dvojno knjigovodstvo

Verujem da ćete me se setiti, gospođo.

Ne znam da li će ova priča doći do Vas, ali ako je ikada pročitate, siguran sam da ćete se prepoznati. Setićete se avgustovskog utorka ujutro, kada ste stajali na parkingu Doma zdravlja i okretali se da u još sanjivom bloku zgrada pronađete nekoga ko bi vam pomogao. Svi žure. I ja sam žurio. Krenuo sam u jutarnju šetnju, nakon koje sam planirao da pojurim na zakazane sastanke. Možda Vas, tako zamišljen, ne bih ni primetio da me niste pozvali. Stao sam, okrenuo se i ugledao Vas kako stojite pored automobila i nemoćno širite ruke. U prvom trenutku sam pomislio da nemate sreće. Da ste zaustavili pogrešnu osobu. Jer ja se u automobile razumem kao u razmnožavanje delfina. Kada stanem ispred haube automobila, kao da sam stao ispred ženske tašne. Pojma nemam šta se nalazi unutra, još manje čemu služi. Umem samo da otvorim i zatvorim.

Ipak, nekim čudom, za ovaj problem bio sam kvalifikovan. Pre nekoliko nedelja, deca su se zaigrala na zadnjem sedištu auta i ostavila upaljeno svetlo. Narednog jutra, kada sam hteo da upalim auto, nisam mogao. Akumulator se izpraznio. Naišao je tada moj dobri komšija Bole i objasnio mi šta treba da uradim. Poslao me je u prodavnicu auto delova da kupim kablove "Nemoj samo kineske", reče mi. Ja ga poslušao, uzeo italijanske koji su kvalitetniji i bolje provode struju. Spojili smo akumulatore, oni se ljubili nekoliko minuta i – gle čuda, moj auto je upalio. To je sve što znam o popravkama automobila. Ali, tog jutra Vama je i to bilo dovoljno.

Odložio sam šetnju, vratio se u stan da uzmem ključ od auta, dovezao se do mesta na kojem ste bili. Uradio sam isto što me je Bole naučio. Razmotao crveni i crni kabl. Jedan na plus, drugi na minus. Upalio auto i posle nekoliko minuta upalili ste i Vi. Zabrinuto lice zamenio je osmeh. Izašli smo oboje iz auta, prikupili kablove, spustili haube i pozdravili se. Na licu Vam je bila pomešana radost i neprijatnost. Izvinjavali ste se što ste me pozvali, objašnjavali da vam je baš tog jutra suprug otputovao, da je auto jutros upalio i da ne znate šta mu bi. Zahvalili ste se na kraju i rekli da ako mi bude bila potrebna pomoć mogu Vas naći u apoteci u susednom bloku. Za neki savet, lek, zlu ne trebalo… Niste stigli ni ime da mi kažete. Video sam da ste otišli sa pomešanim osećanjima. Na licu Vam je ostala radost što ste našli osobu koja Vam je pritekla u pomoć i neprijatnost što ne znate kako da se odužite odmah.

Zato Vam pišem ovo pismo. Da ne brinete. Sve je uzvraćeno. Prošle noći.

Sinoć dok sam se bio u gradu, u ulici Vojislava Ilića, probušila mi se guma. Bilo je deset sati uveče, vulkanizerske radnje su bile zatvorene. Parkirao sam se na trotoaru. Pljusak se pojačavao. Srećom, sačuvao sam oglase mobilnih vulkanizera i pozvao sam prvog. Nisam stigao ni da se predstavim i ispričam gde sam i u kakvoj sam nevolji, odmah mi je saopštio da je za danas gotovo, imao je previše posla. Okrećem drugog, trećeg… Uzalud. Niko se ne javlja iako kažu da su dežurni dvadesetčetiri časa. Već sam bio u iskušenju da ostavim auto na trotoaru i pozovem taksi. Ipak, odlučio sam se za još jedan pokušaj. Javio mi se ljubazan muški glas. Saslušao me je, zapisao gde se nalazim, rekao mi da ne brinem i da će stići za petnaest minuta. I stvarno je došao ubrzo. Prišao mi je mladić kratko podšišan sa naočarima, u plavom mehaničarskom kombinezonu. I sa neobičnim osmehom kao da je krenuo u restoran sa muzikom. Zasukao je spremno rukave i preuzeo stvar u svoje ruke. Usput sam saznao da se zove Neša, da radi u vulkanizerskom servisu i da dolazi samo po pozivu. Kada neko javi da je u nevolji on sedne u auto koji je opremljen alatima i pomogne. Kiša je sve više padala. Bilo mi ga je žao što kisne, pogledao sam u gepek. Kišobrana nigde. Ali, ostao je suncobran sa letovanja. Izvadio sam ga i raširio da bar malo pomognem svom spasiocu. Neša je skinuo točak, odneo ga u mobilnu radionicu kod gepeka svog automobila, nešto kidao, gurao, vadio i sekao i za petnaestak minuta popravio gumu. Tek kada je završio, skinuo je naočare sa kojih su slivale kapi kiše.

- Šta ćeš, nemam brisače na njima - nasmejao me je.

Ipak, malo sam se uplašio na kraju da će me usluga papreno koštati. Da će mi naplatiti i što je pokisao i što sam ga prekinuo u nekom važnijem poslu. Da će iskoristiti moju muku da dobro zaradi kao što neki zarađuju na muci izbeglica iz Sirije. Ali nije, draga gospođo. Bio je veoma pristojan, ostavio sam mu čak i više od onoga što je tražio. Iz gepeka sam izvadio svoju knjigu i poklonio mu. Iskreno se obradovao.

- Moja supruga obožava da čita - rekao mi je sa istim onim osmehom sa kojim je prethodno po nevremenu radio. Napisao sam mu i posvetu. "Neši vulkanizeru, za nesebičnu pomoć na putu do vrha". Pozdravili smo se. Krenuo sam radosno uzbrdo, baš ka vrhu ulice Gospodara Vučića. Tako sam se, razmišljajući o onome što sam doživeo te noći, setio i Vas, draga nepoznata gospođo.

Pomislio sam kako ne morate više da brinete i opterećujete kako ćete se odužiti. Izgleda da ima ko brine o tome. Ima ko sve meri i računa bez greške. Ko pravi ravnotežu. Ko je dežuran dvadesetčetiri časa dnevno, svakog dana u godini. Ko nas uputi ka drugima kada njima treba pomoć. Ko šalje pomoć kada nama zatreba. Ko meri dobro koje smo dali i primili i upisuje sve na konto.

I ne traži ništa od nas, taj nebeski računovođa, osim jedne stvari.

Da budemo spremni kada nas pozove u bilo koje doba dana i noći. Da se odazovemo na njegov poziv. I da tamo, gde nas pošalje, budemo samo ljudi.

A on će se pobrinuti da stigne nagrada.

Ponekad, u veoma kratkom roku.