Antimenadžment - Riješavanje problema zaposlenih ili dezorjentacija?

Priča

Ustajem, perem zube, brijem se i još uvijek ne šminkam (nove generacije možda i obje aktivnosti upražnjavaju) i onda gradska vreva, gomila sličnih kao ja koji negdje žure i vjerovatno kasne. Dosadilo mi je da svaki dan idem na posao. Da, i mi menadžeri ponekad patimo od te boljke, vjerovali ili ne. Pošto je već tako, a neću da dam eksplicitno otkaz, pade mi na pamet ideja kako da se što prije ugasim u firmi u kojoj ne želim još dugo da ostanem. Kašnjenje je legitiman metod, s tim da što se kašnjenja tiče, oni koji rade u državnoj upravi se manje potresaju, oni koji rade u privredi (posebno "kod privatnika") se ozbiljno brinu, a preduzetnici, ako kasne, preračunavaju šta neće stići da urade i zarade. Naravno, pravi šefovi kao moja malenkost (sad se zovu menadžeri, vođe timova, rukovodioci sektora ili slično - koliko je kum bio maštovit) ne kasne. Zna se, oni su opravdano spriječeni da stignu na vrijeme.

I svu tu vremensku (i svaku drugu) presiju bi podnio čovjek, organizam je čudo - dok dobiješ čir ili infarkt možeš mnooogo krugova da odvoziš kad ono eto i ulaza u firmu. Pošto (opet i stalno) kasnim - baš sam tražen i zauzet, a bez mene ništa ne funkcioniše, od hodnika me nešto zapitkuju. Aman ljudi, je l´ znate nešto sami da odlučite?! Mislim, dobri su to momci i djevojke, pametni, škole završili. Nego mi nešto neodlučni i bezidejni. Osim kad ideje nisu "morske". Dok im se ne kaže koja im je ideja. Šalimo se malo, neki probaju da nešto da čačkaju, samo mršavo je to, bez koncepta, bez šire slike... A sa druge strane, nema fleksibilnosti u razmišljanju. Pa svijet danas nije isti kao juče i zato ja mjenjam koncepciju svaka tri mjeseca. Promjena je moje drugo ime. E, zato sam šef! Da kad sam tu, sve pršti! Nego, kad nisam...

Što se dnevnog posla tiče, sve mora da se provjeri. Što se ne provjeri, uvek naopako ispadne. Ne bi to teško bilo, nego i ono što smo dogovorili i što sam rekao onomad dok sam žurio na avion i lijepo se sećam šta sam hteo - e, to nisu uradili. Kao, nije im jasno. Ponekad se pitam jesu li ti ljudi stvarno takvi ili me samo kuliraju. Pa ih to i pitam: Da li vi to MENE (ne veliko, najveće MENE) kulirate? Kažu "ne šefe - ne kuliramo Vas", i nastave po starom. Nije da nemaju potencijala, mi smo ih i primali kao mlade talente. Samo treba da sazru malo, ali se bojim da do tada neće biti mladi i da će ostati večiti talenti. Do tada sam, kao, ja smarač i, kao, stalno im stojim nad glavom. Mora da se spreči ta neiskusna ekipa da ne napravi neku glupost. E, zato sam šef! Da sve fercera kao švajcarski sat. Samo, često kad tu nisam....

Naravoučenije

Ako vjerujete u Deda Mraza onda možete vjerovati i u ove pričice. Jedino što zaista možete da dobijete je otkaz. Ili da vam propadne firma koju ste osnovali, preuzeli, naslijedili, a možda i nekako drugačije stekli. Dakle, ovde se ne radi samo o zamci osnivača (ako ste taj), nego o više različitih aspekata. Prvo, želja da se bude nepogriješiv rukovodilac, koji ima svoj vižnmišn (namjerno spojeno u jedno neraskidivo), umjesto pravi lider. Reći će neko: izlizan pojam - lider. Jeste, sad se i čoban (bez potcijenjivanja profesije) zove lider stada, s tim da ne postoji izraz koji će bolje opisati sposobnost da vas ljudi slijede. Pomislićete da je pravi izraz "voditi". Može i tako, samo mnogi su se iznenadili kad su se okrenuli i shvatili da su sami na svom putu, ma kako ispravan izgledao.

Ne manje važna je želja za kontrolisanjem svega i svačega u firmi, od ključnih procesa (što je poenta!) do izbora računara za zaposlene u računovodstvu. Jer, šef je sveznalica, zar ne? I tu ćemo čuti razne tvrdnje da baš tako treba i da je to posledica perfekcionizma, koji je uvijek poželjan itd i sl. I opet itd. Pitanje koje se postavlja: šta onda da odluče zaposleni (osim odlaska u toalet)? I da li bi "veliki" menadžeri radili u firmi u kojoj nemaju šansu da barem o nečemu odluče i osjete zadovoljstvo povodom donijete dobre odluke? Ili da nauče kroz grešku, jer i to je dio procesa sazrijevanja.

Nepredvidivost u razmišljanju i nedoslijednost u postupcima kao način da zaposlenima i kolegama date domaći zadatak za razmišljanje u slobodno vrijeme, posebno vikend. Tako je sindrom ponjedeljka, pojačan pitanjem: "Šta je opet ovaj smislio, dok je juče išao na pecanje?" I ko će ponedjeljkom da bude "upecan" za novi projekat. Taj projekat će, doduše, trajati do sledećeg petka i nove ideje. Ipak, treba to sačekati...

Pod velikim hrastom nema šanse da neko novo stablo postane ponos firme. I hrast treba da bude veliki, niko to ne spori. Takvo je to veliko drvo - lider poljane. Samo treba dati veliki dio polja za nove mladice koje se dižu. Da malo i njih sunce obasja.

Možda je sve ovo suvišno. Možda vam je dosta svega, možda posao shvatate kao grbačenje, gradska vreva i sastanci vas umaraju. I želite, barem podsvjesno, da završite to. Onda je recept antimenadžmenta siguran put da ćete, manje ili više brzo, ali sigurno napustiti sadašnji posao. Možda usrećite mnoge, počev od sebe.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet sa sajta Adižes centra)