Naseljavanje Mađara i Nemaca počelo je u osvit 19. veka, Emerik Imre Kovač (1758 – 1829.), sin Andraša Kovača, je 1801. godine kupio vlastelinstvo Riđicu, čime je dobio plemićki status i predikt "od Riđice". On je do 1806. godine u Riđici sazidao svoj "Kaštel", koji se nalazi na uzvišici sela uz potok Plazović (Kiđoš), a oko njega je bio formiran engleski park (koji je projektovao češki baštovan Franja Hiter).

Dvorac se sastoji od 16 prostorija, od kojih su tri bile dvorane, a ostalo sporedne prostorije. Dvorac, koji je podignut na površini od 26 jutara i 47 hvati zemlje, opasan je zidom od cigala, dva metra visine i 70cm debljine. Pozadi dvorca podignut je divan park u engleskom stilu, kroz koji protiče rečica Plazović.

Dvorac je zidao zidar Bišof iz Baje, a u njegovoj gradnji učestvovalo je celo selo kulukom (prisilnim radom). Plan i projekat su dali ondašnji arhitekte iz Baje, uz saglasnost publike.

Emerik Imre Kovač nakon smrti (25. april 1829. godine) ostavio je veliki kapital, u zemlji i novcu, u vrednosti od 1.200.000 forinti, ali bez testamenta. Potomci Emerika Kovača (sinovi i unuci) neće održati veliko imanje i živeće u materijalnom rasulu, životom propale plemićke porodice, kojoj je u Riđici ostao još samo deo od nekadašnjeg velikog imanja. Preostalo imanje porodice Kovač (kaštel i 1.009 katastarskih jutara zemlje) dobio je u posed, krajem 19. veka, nekadašnji njihov lekar Alajoš Lolok, koji je bio vlasnik Kovačevog imanja i nakon Prvog svetskog rata. Zemljišni posed (nešto umanjen agrarnom reformom), Lolok je tada rasparčao i rasprodao. Posednik nekadašnjeg kaštela porodice Kovač postao je 1929. g. Mata Jerković, inače Bunjevac, imućni optant koji se u Riđicu doselio iz Baje posle Prvog svetskog rata. On je, pritisnut dugovima, bezuspešno pokušao da kaštel proda državi za maloletnički kazneno-popravni dom, a isekao je i iskrčio uzorni stari park pored kaštela i prodao ga kao građevinsko i ogrevno drvo. (Wikipedia)